Dva srca bliska/ 03.06.2024. лета Господњег
Dva srca bliska, stranci smo,
željni ljubavi, nežnosti,
da se dodirnemo ne umemo,
umesto buke, tišina.
Zovem te, tu si,
čujem te, pored mene si,
udaljena, bez zagrljaja,
reči su u zidu cigla.
Odlaziš, dok te gubim
u sebi te nosim,
da li sam te napustio,
kad sam ti iz oka otišao?
01.03.2011. лета Господњег
Попут речи
која чути
и казује све
попут додира
који не додирује
и такне свуда
у мени си
у теби сам
кријемо се
откривајући све
у тишини
у мраку
груди нам светле
срца нам причају додирују се
*
Моје ти име улепшава дан
и бришеш у мени таме
уздах твој немир исписује ...
*
У једној чајџиници наша уста прикована уз шољу чаја
још увек се срећу, испијајући једна другу,
твоја нога и моје око још увек се убеђују ко коме припада ...
07.X.2099. лета Господњег
Једне мрзи, други мрзе,
они који раде смарају оне који не раде,
они који не раде буне се против свега што се ради
и сви су у праву када другог криве;
а алтернатива свему овоме не да нема,
него нити желимо,
нити би хтели да се збива другачије.
П.С. Е, бре, боли!; када се камен не може бацити на другог!
*
Деца се рађају када се нема,
када се има,
не зна се онда шта пре!
*
Касно је.
Од својих лажи не желим побећи,
авети су ми крв и месо,
не додирујеме додир,
са самим собом сам на ти
и љубав је апстракна реч;
мук је моја бука!
28.VIII.2009. лета Господњег
Музе
Одлазе,
остављају ме саму,
осуђују,
на све пристајем
да ме не оставе,
бежим да ми нису близу,
требам некога ко ме не треба.
Одлазе,
увек су ту,
знају ме,
странкиња сам
не могу побећи,
горе недодирујући ме,
требам некога ко ме не треба.
Исто име
два тела,
страх им је судбина;
можда зато
што су жена!
Туга
У грудима туга,
бол,
избрисана, избрисан,
странци,
без права на блискост,
у грудима туга,
мук.
Дан за даном дан један,
изговор разлог да се живи,
оправда све,
љубав је апстракна рећ
без додира,
дан за даном
ноћ дуга.
Чутим, чути,
између Недођија,
леђа као лице,
сусрет без сусрета,
истина као лаж,
чутим, чути,
чутња је бука.
У мислима авет
без трунке меса,
без дирања, хладна,
из магле у маглу,
осмех без гласа,
у мислима авет,
огољена до костију.
У грудима туга,
дан за даном,
чутим, чути,
у мислима авет,
мук,
ноћ је свуда,
чутња је бука,
огољена до костију!
Опраштај
Љубав си,
топлина,
у мислима слика,
име ти одзвања,
жеља да си ту груди притиска,
додир,
тишина,
распаљује те,
чине те живим.
Љубав си,
постојиш,
има те,
примечена,
радост си,
волиш!
Љубав си,
волиш,
волиш,
љубав си,
само да потраје,
навика ниси,
гори сагори,
живи диши
и опраштај!
6.VIII.2009. лета Господњег-2 део
Јади једнога Лава
(2. део - 1. део кликни на 6. август)
„Да не бих био смрдљив попут тебе.” – одговори му Лав више себи у браду.
„И то ме заболе. Мени је фино, ако ти се не свиђа запуши нос, склопи очи и сачекај да одем. Кад би само знао како је дивно уживати у својим мио мирисима, нити се не би никада опрао. Чишћење су измислили они који не могу поднети себе. Ајде, и то би могао да разумем али да то прогласе вечном обавезујућом истином за све, смислом самога живота и постојања; е, то ми не иде у главу, одакле им само те сулуде идеје и мисли! На шта ли треба да се сведе живо биће, па да буде тако залудно, терет за друге?”
„Довољно да не буде свиња, да се роди као Лав – реће му и крену према њему да га се отараси. Но, у том трену, као да га није ни било, испари Дивљи Вепар. Лав затвоти очи, пар пута брзо потресе главу, те опет прогледавши схвати, у ваздуха неосетивши ни смрадни траг од Дивљег вепара, да је све сањао, да га је стрефило топлота Сунца. Још помало збуњен тим својим доживљајем, таман када се вратио у лежећи положај, прели се по савани Дивљовепарско грохтање и подригивање, снагом Лавље рике:
„Еј, мој Лаве! Још не видех такве будалетине као што си ти! Јуриш ме целог живота, не стижеш ме, а кад ти дођем испред носа, ти се правиш луд: не препознајеш да сам ја, ја! Бићеш увек оно што си одувек био: беспотребна страна живота – чувши последње рећи Лав је мога лепо видети како на стотинак метара од њега Дивљи вепар израста у Нилског коња. И, да не заборавим. Кад сам је питао за тебе она се једва сетила о коме причам. Каже, да те чак више не мрзи, волела те никада није, да ти све опрошта и да те жали, јер те је она једва подносила проводећи с тобом пар сати дневно; може тек замислити како је теби када самога себе мораш поднети 24 сата!” – заврши Нилски коњ и нестаде у правцу хоризонта.
Лав је пар минута недавајући никакве знакове живота чутао, а онда нагло скочивши појури као да није било летње поподне које је нагонило да се живот повлаћи у сенке. Био је гладан и жедан туђих живота; но овог пута то га је био лављи свестан ...
*
То су били његови најсрећнији дана у животу; макар је он био тог убеђења. Убијао је и кад није био гладан, некад игре ради, некад јер му се тако хтело, а богме и некад појма немајући зашто: ето десило се. Није нападао само свој плен; растргнуо био он и другог лава и по коју другу дивљу мачку; да не говоримо о нилским коњевима и дивљим вепровима. Уживао је да пије туђу крв, да гледа у очи жртву док је полако гуши и у њој одумире живот, да је пусти пред саму смрт, а онда кад би већ стала на ноге и иживела изненађење јер је да живи дата јој шанса, да јој канђе забије у утроби, па док се батрга, последње даје знакове живота, да јој откида месо. Још је већа узбуђења доживљавао када би тестирао своје могућности: напао је и после вишесатне борбе усмртио предводника слонског крда, тргајући му затим данима део по део тела, хранећи се с њим и одржавајући га у животу; и раскомадао је највећег алигатора уловивши га у реци, да би његове остатке довукао на обалу остављујући да труну и усмрђују не дајући никоме да се нахране с њим.
Са похотом је било слично. Није само узимао када је хтео лавице, уживајући да то ради пред њиховим лавићима или мужјацима, не тако ретко их давећи у последњим тренима свога страствовања, већ је нападао и разне друге женке, које нису биле само из породице мачака, но, су биле његов плен. Његове лавице више се није ни сећао и да му је дошла под шапе прошла би слично као све остале женке.
Као сваки лав имао је он и своје каприце : волео је да се игра са мајмунима, једино њих није дирао, и стално је једној геопардици, која је имала чак петора мачића доносио храну; а зашто: то се уопште није питао, важно му је било да му је то годило – његовој сујети или срцу, зар је то битно.
Наравно да га се је бојала цела савана. Чак су га га једном групно напали лавови али чим је усмрти првог остали су се разбежали. Слали су му и делегацију, да би се колко толко с њим договорили – разумели су његову глад али и не и његову потребу да да док је утољује ужива – но, посланство је било растргнуто. На крају су се сви помирили и примирили с мишљу да ни наш Лав није вечан, те да ће кадтад нестати из њихових живота – само је дотле требало преживети на било који начин, под сваку цену. Али Лав наш није мислио још да умире, чак је сваки дан био здравији, полетнији и снажнији, све више свестан сваког дела свога тела. Све до једног дана, а тада ...
*
Негде после самог појављивања првих звезда наш Лав уграби једну биволицу. Била поприлични залогај, здрава и у пуној снази, у периоду терања. Да ли због тога или ко зна из ког разлога, док је гушио доби жељу и да је обљуби, те је заскоћи, не дозволивши јој да одмах умре. Кад је био на врхунцу он се толико помами да јој поче и утроби кидати канђама улазећи у њу и као мужјак и као звер. Урлици биволице само су му повечавали његову разјареност до лудила, тако да и када је већ издахнула он је још улазио у њој не свестан да је она сад само беживотна хрпа распадајучег меса. Када је утолио своју похоту уморан скотрља се поред ње, но убрзо чувши грмљавину и предзнаке невремена приби се уз њу толико да је већи део тела увукао под њеном утробом, те тако заспи. Не треба се онда чудити, да кад због дозивајучег мириса распадујечег леша стиже чопор хијена, не би примечен Лав. Двадесетак женки хијена, прачене својим гладним штенедима сложно нагрнуше на биволицу и не сањајући да у њој спава Лав. Тек изуједан приметио је да је нападнут, но, хијене заслепљене у мраку, осетивши нечије померања, убеђене да је то нови плен бацише се још јаче на Лава не давши му ни да рикне и јави им се кроз бес. У року од пар трена, попут својих пленова био је растргнут, а да његови ловци нису ни знали кога су усмртили. До јутра његови остаци стопише се са остацима биволице тако да су их гологлави лешинари заједно јели мислећи да потићу од исте животиње.
*
После пар дана пролазећи туда, са својом Нилском кобилом (која је некада била Лавица), Нилски коњ спази остатке нашега Лава у виду пар ребарних костију. Чисто их је помирисао, реда ради, не схвативши да је удахнуо и остатке Лавље душе. Но, то примети његова дружбеница која у очима свог партнера препозна Лава. Погледавши последњи пут свог дотадашњег љубавника, а подстакнута сама собом, она порући Нилском коњу да јој се жури да стигне до реке – паразити је растурају – те да ће га чекати у води. Дошавши до обали примети Крокодила како једини, од свих животиња на реци ничим није одао да потврђује њен долазак до појила. Ушла је у воду претварају ћи се у крокодилку .... ..... ..... ..... а Нилског коња сви прозваше Коњем јер је због једне ...
(крај)
6.VIII.2009. лета Господњег
Јади једнога Лава
(1 део)
Био једном један страшан лав, нико му није смео изаћи на црту; чак када би хтео неко нешто га замолити није му долазио директно на очи већ би се обратио лавицама, које су га окруживале, слушале и служиле, те би се њима најпре изјадао и исповедао, да би оне о томе разговарале с нашим Лавом. Толико је био страшан да се једино бојао да у очима својих лавица није лав. Лакше је излазио са крдом слонова на крај, које би зачас као да је овчарски пас потерао у стампедо, неголи са својим лавицама када би и зна којих разлога одбиле да му на пар минута буду женке. Тада би само немо стајао, без гласа и мисли у себи; и тек би се нагло пренуо појавом неког плена, којег би затим сустигао, смазао и због чега би се умртвио на пар сати док би га млео у себи претварајући његово месо и кости у своју крв или измет. Е, можете тек замислити како је пукао наш Лав када га је једна његова Лавица оставила због једног смешног дебелог Нилског коња, претворивши се и сама у Нилску кобилу.
Ноћима није спавао, данима није ишао у лов и јео – свео се на пола лава; ни да га препознаш. Бескористан и себи и осталим лавицама и лавичима, био је напуштен од целог чопора, а да за то није марио. Он је само тугова и кукао у себи за својом Лавицом. У таквом расположењу стигао му је у госте Мрав, што се до недавно није се могло ни сањати, а таман ли помислити.
„Помоз' Бог јуначе! Какви су те то јади задесили, па си тако тих?” – упита га Мрав.
„Ех, уздахну само Лав, ни погледавши Мрава. Зар ико, икоме може рећи како је то кад боли срце, када у себи ниси свој.” – одговори му Лав са погледом који се губио у даљини.
„Значи, истина је што се прича о теби у савани. Па, добро шта да се ради. Дешава се. Штета. А такав си био лав да се од твоје рике одмах упишавала цела савана. Шта је ту је, живот пише романе”.
„Чему све: и снага и моћ да се зада страх; и безбрижност од глади и жеђи и страствовање кад год се пожели, кад се може бити одбачени у трену, када неко без нас може као да никада му нисмо били у оку, у мислима, као да га нисмо додиривали, омирисали, били у њему и део њега. Чему живот када смо пролазни, шака песка на ветру и ништа више. Био лав или мрав то није ствар наше одлуке већ стицај околности на које нико не може утицати. Све је стихија; и мисао о реду и поретку у свету је само лудост доконог ума”, рече, устаде и приђе Мраву. „Признајем, не боли то што ми је потребна, већ што ја не требам њој; и још више што ја то знам, а никако да прође патња, већ је сваким даном све је тежа и тежа. Свуда је видим; чак ево и сад по начину како дрхтиш препознајем њене покрете пре нашег страствовања. Тако је и она заводила, наизлед слаба и беспомоћна; док би се додиривали, предата на милост и немиолст мени, све би ме јаће, грубље изуједала и изгребала што сам више њен био – и у томе сав уживао, бол ме чинио све живљијм, заборвљајући све више на себе. Уф, како сам то обожавао; а сад као да никада у томе нисам учествовао, изгубљено за сва времена.” – и фркну тако јако према Мраву, да овај помисли да је то последње што ће осетитиу своме животу.Но, Лав се затим врати на своје старо место, вративши се у свој пређашњи положај, изгубљен у себи, као да није пре пар тренутака причао са Мравом.
„А, што и ти не постанеш Нилски коњ, упита га Мрав и сам изненађен питањем, можда је тако можеш повратити?”
Лав за трен подиже главу, а онда је опет спусти на своје шапе и више говорећи себи неголи да га чује Мрав прозбори: „Кад је још огањ мога да буде вода? Или вода испари или се претвори у пепеласту од дима смрдњиву баруштину.”
У том трену, пар метара са стране од њих слете Гологлави лешинар који је мирисао на смрт. Мрав се уплаши и инстиктивно крену ка Лаву, а онда застаде и поче немирно покретати главу час у правцу новопридошлог госта, час у правцу доскорашњег саговорника. Узбуђен, не издржа, а да не упита:
„Шта ти бре хоћеш овде? Лав и ја разговарамо ...” – и недовршивши мисао би прекинут.
„Чекам да Лав цркне.” – реће равнодушно Гологлави орао као да је рекао – небо је плаво, а трава или зелена или жута.
Мрав затечен брзо погледа ка Лаву; овај као да ништа није речено о њему и даље је тупо лешкарио.
„Кажи ми шта једеш, па ћу ти рећи ко си. – настави даље придошлица – Зато и чекам Лава да пандркне; тако могу постати најјаћи, најгрђи и и најлепши орао међу орловима. Лав свих небеса, краљ свих грабљивица. Било би зло да се пропусти таква прилика. Победници су увек они који су најбржи; тако је било, тако ће и бити.” – заврши лешинар и поче се ширити крилима као да је паун.
Све то, већ извесно време из прикрајка посматрао је и Зеко. Видевши и чувши да Лав не реагује на увреде, а да Мрав с њим разговара без страха, он се осмели и приђе им ближе, тако да га је одмах могао спазити наш дивљи мачор. Зеко устаде на две ноге и таман хтеде да целом друштву постави питање, када се Лав брзо прену да Мрав и лешинар нису стигли ни да пусте глас, а таман ли да се помере. После пар секунди већ је јео Зеца осећајући како му са сваким залогајем враћа снага и бол полако нестаје постајући све подношљивији и препаћенији. Кад се заситио устаде и крену према потоку да угаси жеђ; Мрава и лешинара није ни било ни у траговима.
„Боже, каква сам ја будала био; да се не поверује. Мени не треба други неко да ме залуди, довољан сам ја себи за то. Као да не постоје друге лавице осим ње; као да сва срећа овога света везана само за њу? Шта све неће пасти живом бићу на памет када се заблентави и не једе. У праву је Лешинар: све зависи од хаса. Још нико није од љубави умро пуног стомака. Само ми није јасно: где баш због ње да излудим, када она није ни била најлепша у мом харему? Ма, мора да сам нешто лоше појео. Не звао се ја Лав, само да их ја нађем, имам све да их растргнем; они су нашли да од мене праве магарца, да ми се смеје цела савана. Само да ми падну шапа ...” –размишљао је наш Лава док полако падао мрак и појављивале се прве звезде. А онда ...
*
Беше дивна летња ноћ пуног Месеца. Растерећене од летње жеге, све животиње беху живахније, склоне дружењу и игрању. Нико није био сам или тих, осим нашег Лава; тако се барем чинило њему. Осећао је, док их посматрао са стране, да сви живе, дисајући пуним плућима, без њега, и да им он не треба; како га је изједала у срцу ова мисао, све снажнија и грлатија је била у њему туга да је она, која га је оставила, сада радосна, весела и срећна, утопљена и сигурна не требајући га, да јој нити помисао, можда једино случајно сећање, да је одбачен зато што је он он, а не неко други, да то неће никада моћи поправити, те да је зато вечно осуђен на самога себе без права на помиловање, док нити то занима остали свет, нити има жеље и потребе да о томе ишта зна. Доводило га је до лудила убеђење, да све што он жели, има, поседује, да му се догађа и приликује, дато је и дешава се другоме, а да тај није ни свестан дара и благодети којег има, у којем је, већ то прихвата сасвим нормално као нешто што само по себи иде уз живот. Бес и гнев помешан са тугом и беспомоћношћу преплави га схвативши да ће за њега увек остати тајна правда и право који су одредили да све што целим бићем осећа да је његово дато другоме, да је кажњен, не зна ни због чега, ни докле, да док битише има коб коју не може избећи, која га прати у сваком даху и откуцају срца: она је део њега, његовог постојања. Тај га утисак још више преплави док је гледао како остала жива бића дају себе и примају животно било другог а он за то ускраћен: његово давање неће нико, све што је повезано с њим, код других изазива само тишину, а у њему непрестано бури вриска и бол, као и потреба за другим. Овај несклад му само поврати муке, одузе му је дах и испуни му њом мисли због којих поче да цвили.
После пар сати, у таквом расположењу, полупоспаног и умореног, од неиспаване ноћи, на Лава налете Мрав.
„Слободно приђи, ако хоћеш одмарај се у мојој сенци.” – реће му скоро шапатом Лав. Мрав изненађено стаде, а онда схвативши и да хоће не може му утећи, приђе му и леже поред њега испруживши се као Лав. Чутке су се одмарали; један потиштен, други пресретан. Мрав одмах поче да сањари како му приступају остале животиње, као да им је владар; како праведно дели правду, сатире неправду, исправља све криве Дрине у савани. Другим речима поче свет гледати очима Лава и би му то тако лепо и природно као да му припада рођењем; скоро је и заборавио да постоји Лав, кад ово ме паде реп на тло подигнувши прашину која га сасвим прекри. Једва дошавши до даха Мрав баци поглед ка Лаву приметивши да овај није ни био свестан да га је могао убити. Одмакнувши се мало од њега опет се испружи али сад размишљајући само о свом заштитнику дивећи му се. Одједном, ни сам не знајући одакле и како, севну му једна мисао коју без размишљања саопшти Лаву:
„А зашто још чекаш; што још ниси убио Нилског коња?” – и одмах се покаја јер схвати да је тиме провоцирао нашег несретног љубавника, због његовог кукавичлука.
„Царе! ... То је то!” – узвикну Лав окренувши се према Мраву и приђе му. Из захвалности помилова га језиком не схвативши да га је тако унео у уста и прогутао у наредном трену. И ако већ скоро беше подне Лав истрћа из свога хлада необазирајући се ни нашта, те пође ка реци у потрази за својим злотвором.
*
Распитивао се свуда; нико није видео ни Нилског коња ни његову Лавицу; или су сви из било ког разлога о томе чутали пред њим, а он није био кадар да разбије ту заверу. Већ подоста љут и на себе и на друге због свог неуспеха, он замоло да згази Звечарку.
„Ух, баш смо имали среће.” – реће му Звечарка свесна да га је ујела Лав би је растргао пре него што би био мртав.
„Срећа; зар је икад постојала? – одговори Лав окренувши се према њој. Зар је доживљена срећа срећа; и ако постоји уопште срећа, да ли ван изгубљене среће, који више никада нећемо имати, како смо мислимо да је била, и постоји нека срећа? Још нисам упознао никога које данас срећнији неголи што је био јуче.” – реће јој Лав, одмакнувши се мало од ње, жељан да не буде напуштен и ове ноћи.
„Зар морамо бити свесни да смо срећни, да бисмо били срећни? – упита га Звечарка, те зачути пар тренутака очекујући одговор али пошто га није добила настави даље: Зар је срећа тврдња, убеђење; или је стање духа, доживљај света, свег постојећег у нама?” – заврши одговор постављајући му питање.
„Хм; ма шта ће ми срећа ако не знам да сам срећан! Кад сам не сретан ја сам тога свестан у сваком делу свога бића. Када нисам био несретан ја нисам ни знао да нисам несретан; ма, ја нисам ни имао нити хтења нити потребе да ишта знам што знам. А сад; и ово што знам више не знам; и не знам да ли ћу икада ишта знати. Само осећам, да сад ово што јесам, што ми се дешава, да је све оно што ни сањао нисам да се може догодити мени. Стварност је сасвим предвидљива – увек је оно што не предвидимо – и нема више шта да се дода на ту тему. Прића о срећи је сама по себи несрећа.” – закључи резигнирано Лав више не гледајући Звечарку спустивши главу на своје шапе и склопивши капке.
„Ех, мој Лаве! Можда си у праву. Но, ја одох да ноћ проведем са својом срећом. Ниси ти баш прилика за дружење.Много си у праву да би с тобом било лепо.” – реће му Звечарка и полако отпузи од њега. Лав не даде никакав знак да је чуо последњи одговор Звечарке; изгледао је као да спава.
Нашавши се на пар стотина метара од њега Звечарка тако зазвећи да се је тргао, и сам у себи утонуо Лав.
„Лаве, била је у праву: много си бре досадан. Искулирај мало; имао и других лавица” – реће му и претвори се у Нилскога коња којег је јурио цео дан. Лав запрепашчен, не верујући својим очима укопано је стајао; када се покренуо, пун гнева и одлучности, више није било Нилског коња– нестао је у травама саване не остављајући о себи ни траг у ваздуху.
Безуспешно је целе ноћи Лав покушавао да се свега присети, да открије самоме себи како у Звечарки није препознао свог душманина. На крају је одустао схвативши да је то изван његове моћи, још једном дубоко свестан својих недостатака наспрам другог живог бића; и да на то не може никако утицати. До раних јутарњих сати чула се његова рика; цела савана није спавала питајући се ко ће све и када да осети његово лудило. Но, он те ноћи није нападао, само се свађао са Месецом док га није Сунце протерало с неба. С јачом жегом Лав се повуће у хлад и заспи, барем је тако изгледало осталим животињама ...
*
Толики смрад још није осетио у животу. Испред њега је стајао Дивљи вепар сав умрљан од блата, од својих и туђих излучевина, ко да се никада није окупало његово тело. Да ли због смрада који га је паралисао, да ли због подневне жеге и спарине, да ли због своје тренутно малодушности или због свега набројаног Лав се не склони нити учини било који покрет да би отерао новопридошлог госта из свог погледа. Само га је чутке посматрао, дозволивши Дивљем вепру да први започне разговор:
„Што ме тако гледаш; нисам ти спавао са родитељима или ти поклао твоје најмилије? Ја сам оно што јесам, немам потребе да фолирам ни себе ни друге?”
„А шта си?” – упита га Лав.
„Оно што нисам; и ако је то баш растегљив појам. А што уопште тебе то занима? Чему то питање? Да би дисао, хранио, пио или дружио се, љубио и успут неког убио? ” - реће и застаде за тренутак посматрајући реакцију Лава; овај се и даље није померао.
„Живи свој лављи живот и пусти друге да живе оно што им је дато рођењем или зашта су се изборили својим хтењима и вољом. Што са нечим, што само по себи нема смисла ни одговоре, смараш и себе и друге? Нема живота ван овога живота, зато га преживи као да ти је једини.”
Аутор surovi ( kultura ) :: Коментари (0) :: Пермалинк :: Трекбекови (0)
31.07.2009. лета Господњег
Магарац и Медведица
( II. део)
*
Била је новогодишња ноћ. На фарми празнично расположење; чак су и животиње, радећи до исцрпљености тих дана, знале да их наредних дана чека одмор и обилнији оброк. По правилу ти дани су, ако преживите покољ, најлепши дани на фарми. Све је опуштеније, међусобни контакти се брже успостављају или обнављају, па се и тајне теже чувају али се лакше и подносе, пошто се све препусти забави и забораву. Поготово су свиње и ћурке биле орне да ударе бригу на весеље – није мала ствар не бити последица нечија колеративне штете, и битисање вам се не заврши као делић нечијег физиолошког процеса. Зато и не треба се чудити што су биле главни организатори новогодишње журке. До десет увече, све су животиње узеле учешћа у тој забави, осим нашег Магарца, на чијем измршављеном телу још су се видели трагови корбача према којима је био равнодушан. Недељама је слабо јео и пио, па је био и све слабији за рад; домаћин не знајући за Магаречеве муке, мислећи да Магарац се прави магарцем желећи да и њега, као газду направи магарцем, сваким га је даном све јаче тукао да би му то избио из главе.. Није то радо радио, поштоје он свог магарца волео – то је била добра и вредна животињка без које доста посла који се примечују када се не обаве, није мога урадити – већ није другачије знао како да Магарету дозове ранију памет. Магарац је све то чутке подносио, сањарио или певао о Медведици и освоме јаду; да ли у себи или на глас то више није било битно:
„Било где да кренеш,
а кренућеш сигурно негде,
стићи ћеш до ње,
још нико није пронашао место
где она била није,
где сада није;
тада јој реци,
али само узгред, случајно као,
да је магаре њено
њено још увек,
да ће док дише
то само бити,
ма колико патетично,
досадно, огавно
звучало, звечало.”
С последњим стихом у њему се пробудише још јаче зле сумње које су га мучиле испрепретено с његовом пожудом. „ А шта ако је сва моја љубав према Медведици само моја опсесија? А шта ако је ја уствари не волим ( да ли уопште неку могу волети ако с њом нисам живео, нисам подели зло, нисам јој упознао тамну страну и опростио све њене прошле, садашње и будуће падове); а шта ако ја уопште нисам кадар да волим, да прихватим другог? Зар нисам ли био свестан своје себичности у односу на њу? Шта сам ја о њој сазнао? Па, ја чак и не знам који се стихови њој највише свиђају; и зашто је повремено прилазила мени и мирисала ме? Боже, па мени то до сада никада није ни пало на памет да се упитам! А можда сам ја док сам причао с њом уствари жудио да успоставим додир са оним делом свог бића који сам потиснуо, убио у себи а сад му се то враћа као бумеранг.; да њу користим као средство да би себе опет објединио. А шта ако је она само пројекција, свих мојих односа са другим женкама; зар не би било нормално да сам тако заљубљен у неку магарицу, а не у Медведицу, с којом а приори и да хоћу не могу имати пун међуполни однос. Значи ли то, да уствари моја љубав и није безрезавно отварање и предавање другој особи, већ намерни покушај, да се кроз неприродни и неизводљиви однос са другом женком, уствари још више зацементирам и затварим за други пол; да због одбијања које сам знао да ћеме унапред стрефити, са својом патњом оградим у неосвојиву тврђаву, у своме егоизму самом себи довољан. Нисам ли уствари бедна кукавица, која жуди да буде вољена, призната у туђим очима, да би на тај начин побегла од самог себе, самоме себи не била магарац.”
Ма, колико чудно звучало, таква су га размишљења полако смиривала. Није да му она више није била драга кад би је призвао у себи, још увек је био нестрпљив да је види, него само више није осећао оно узбуђење помешано са болом и тескобом због којег је тешко дисао био збуњених мисли и сећања. Чак, гледајући остале како се госте на новогодишњој гозби поче му се враћати и апетит. Подиже се на ноге и полако приђе им. Свиње се прве обрадоваше, када га видеше, и шалом га позваше да се њима, као да је од почетка ту био, придружи у весељу.
„Биле три мачке; и као сваке мачке нису знале шта ће са собом, па решиле да се мало зезају: да претрчавју преко шина кад пролази воз, па која буде најближа локомотиви, а да не буде дотакнута, њу ће остале две да је дворе недељу дана. Прва мачка претрча, али је локомотива мало закачи по репу и бације тако да је сломила једну ногу. Друга мачка урди то исто, но због репа прође још горе, локомотива је баци и она изгуби две ноге. Трећа маца, видевши како су њене другарице прошле због репа, сави га и стави међу ногама, па крене да претрчава шине. Но, она се спотакне од свој реп, те пада под шине бивајући скроз испеглана. И; знате ли која је порука приче?”
Све животиње су чутале.
„Женке увек погубе главу када метну нешто међу ногама!” – реће крмак натеравши чак и магарца да се да у дреку.
До раних јутарњих сати, када су већ скоро све животиње полегале, наше Магаре скоро и заборави да је заљубљено у своју Медведицу. У таквом расположењу седео је са коњем и крмаком учествовајући у необавезном мушком разговору:
„Еј, моје мало Магаре, јеси ли добро? Баш си ме уплашио, мислио сам да ћемо те изгубити.” – упита га коњ.
Магарац одговори му насмешивши се и погледавши га као дете када хоће да сакрије неки свој несташлук,: „ Јесам, што не бих био?”
„Е, сад немој да се правиш мутав; сви знамо да си одлепио, него нам не иде у главу у коју магарицу, када их нема нигде у близини? Реци, остаће међу нама, можда ти можемо помоћи – упитага крмак полу саркастичним гласом – „Од мене не мораш да се бојиш, нисам ја коњ па да јој могу увалити;и ако немам ништа против све да пробам, једном се ипак живи.”
„Ма, дај пусти га на миру. Видиш да се наш песник тек опоравља. Извини неће мо више о томе. Само ти дођи к себи. а што се тиче женки, ако хоћеш мој савет, треба бити опуштенији. Ми смо ипак два света која су не способна да до краја буду искрена и заједно. Љубав и задовољство, срећа и опуштеност, поштовање и пожртвеност и све оно што се среће у правом пријатељству између два мужјака, ако се и деси између два пола то је краткотрајно; и све се на крају сведе на поштовање физиолошких и моралних обавеза. Изнад тога се још ни један пар није уздигао. Ма, то је и нормално: оне траже да им читамо мисли, да решавамо њихове проблеме, да пристанемо на њихове уцене, да им неповерујемо у ништа што тврде, показујући да им верујемо у све што раде, постављају питања на које не траже одговоре већ да их чујемо, по правилу пречуте све што желе да нам кажу и да не набрајам више. Изгубити главу због њих то је неразумно. То они од нас и не траже; ми им трабамо живи, као потврда њихове тржишне вредности и ништа више. Зато лепи мој узми све што ти пружа живот, поштуј и до краја искористи оно што ти је дато и када тога нестане продужи даље. Сами се рађамо и умирамо, зато максимално док можеш искористи ово мало времена које проведеш овде међу живима.”
„У праву је коњ. – настави његову причу крмак – Ето, ја сам био једном с једном свињом: памет ми је и срце узела. На почетку је ја и нисам баш много волео, често сам је варао и није ми било баш стало до њених жеља или ставова. Више је ту била да се не бих играо сам са собом и зато што је супер спремала храну. Признајем никада нисам боље јео. И ту ме мала упецала. Навикнут на њену храну, и што ми је док сам с њом, угађала у свему, ја сам све мање одлази од ње. И као будала све више посматрао, и упијао убедивши себе да уз њу могу остарити и сасвим лепо проживети, а да се много и не мучим, пошто ми је све што ми је од једне женке требало било на дохват руке. Прц братац мој! Тада ме је оставила, рекавши да сам јој досадан, предвидљив; и џабе што сам, сада када сам тако добар све оно што је маштала о мушкарцу док је била мала, она не може више самном јер је гушим! Е, то ти је женски мозак, па се носи сањим! Сад сам онај стари: који их вара, туче, вређа и понижава и лепо ми је; не пада ми памет да се мењам! Оне могу само да због мене плачу; ја због њих да се смејем!” – и заврши крмак, што је гласније могао свој монолог, пробудивши остале животиње напустивши Коња и Магарца.
„Да, да у праву сте, рече равнодушно Магарац осетивши да је помало самоме себи смешан због своје скорашње заљубљености и крену према излазу из штале – идем мало да пролуфтирам главу; пуно ми је свега и свачега, хоћу да ми се слегне ваша мудрост”- те заврши своје обрачање Коњу уз благ осмех.
Магарац, као најгорим бичем ударен укопан стаде; а онда попут крилатог Пегаза излетео је потрчавши ка шуми; оној шуми пред којој је ко зна колико пута стајао решен да у њој уђе, да потражи Медведицу али пред чијом тамом и тишином био разоружан и приморан да се врати назад на фарму „Боже како се раније нисам сетио; па да медведи сада спавају, она ме није одбацила.” Имао је утисак да лети, да може све, чак да је у шуму и ако се чуло завијање вукова. „Она је тамо, она ме чека, морам бити поред ње када се пробуди!” – беху мисли које му дадоше снагу да преплива поток. Но, пред саму шуму чекали су га вукови који данима нису јели, те више од самог магарца беху изненађена кад опазише да плен трћи ка њима. Није им требло много да крену према њему. Магаре није осећало страх;уствари није ни било свесно шта ради када је утрчало у чопор и почело да се с њим туче изнадивши их потпуно, натеравши их да се мало повуку и прегрупишу. Видело је само своју Медведицу како спава испуњен пожудом да се пробуди поред ње; зато га више разбесни то што му вукови стоје на путу његовој жељи, неголи што је осећало страву да би могао бити поједен од њих.
„Људи, помагајте;вукови ми поједоше магаре – урлао је његов газда дозивајући остале укућане да му помогну – помагајте, дајте пушку.”
Драње људи додатно уплаши вукове, који се скоро сасвим повукоше ка шуми; али њих још више узбуни што је Магаре ишло и даље ка њима. Одједампут цео чопор наспрам њега стаде у одбрамбени став чекајући сада шта ће он урадити. У то се зачу пуцањ и убрзо урлик Домаћина: „ Не пуцај престани, магарца си погодио.” Кад је задихан стигао са бакљом до њега, Магаре је већ је крваво лежало у снегу имајући пред својим очима њену слику како сва у миру, љупка и насмејана спава. Све бих дао, што је имао на свету, само да сања њега.
Ох, не само да је у срцу мук,
да сам у праву, да занемим,
ох, не само да сам здрав,
да сам жив, да те објасним. – беху му последњи стихови које је изговарао у себи док су га уносили у шталу.
*
Како се приближавало прелеће, упркос повреди, магарац је био све јачи и јачи; чак се и сам трудио да што више физички ојача. С друге стране, и ако је знао да се Медведица ускоро треба појавити на појилу, немир га није напуштао. Сваким даном је био све нестрпљивији да је сретне, тако да је све мање спавао, све више певао песме, и живео у сновиђењима и сновима. Чак је видео себе као њен мужјак са којим има пород. Живео је у свом свету који је све мање имао додирних тачака са осталим живим бићима. Није му сметало, што Домаћин, уплашен његовим покушајем да оде у шуму, одмах га после посла доводи у шталу, везујући га чврсто. Из своје штале је могао добро видети које животиње долазе на појило – медведи се још нису појавили - а одлазак тамо би му само повећао патњу, јер би све одисало њом, а ње не би било. Са Коњем, које ипак некако прокљувио да је Нагаре заљубљено у неку дивљу животињу имао је договор: помоћиће му, када му то буде потребно, да побегне из штале тако да је са те стране био миран. Остале животиње, схвативши да је одлепио ради љубави, нису га ни дирали, незаинтересовано су чекали да виде шта ће се даље десити.
Пакао је почео са доласком првих медведа. Већ су данима долазили на поток, неки су се нови појавили, само ње није било. Магаре се толико узјогунило да је одбијало да иде на посао, скоро престајао јести и пити, стајаћи само поред отвора штале одакле је могло видети које животиње долазе на појило. Џабе је било што га је газда час тукао, час проклињао, да ради и једе; магарац је изубијан и измршављен терао по своме: гледао према потоку и чекао да се она појави. Песма попут ове је најбоље осликавала тадашње његово стање:
Додир ми хладан,
огањ ми самога себе греје,
и ма колико буке,
само тишина,
нема ме, а ту сам.
свуда очи,
и када нема ко да гледа,
мук,
а борба за живот без милости.
Самоме себи страх највећи,
Ти,
јер не гризеш изједаш,
влага Твојих усана,
ни месо, ни крв.
Мртав сам,
јер сам жив,
и само Ти то не треба,
убедивши себе
да се неком другом' дешавам.
Додир,
само додир је довољан
да се може дисати,
додир у мени,
ни да је хладан!
Сновиђења попут овог најбоље описује с чиме је био опседнут:
„Видео је како се поред њега буди и осећао је њен мирис као да је ту. Уживао је док је била сањива и знао је да ће бити тај дан најјаћи на свету: с њом у оку је започео дан. Шетали би се заједно или упутили на далеки пут, да иза седам гора и седам гора пронађу Недођију, обечани рај сви живим створењима, успут се додиривајући и миришући се. Случајни додир њеног тела, који су се стварно збило, још су се осећали на његовој кожи чинећи да она увек затрепери када би се сетио њих. Увече би он, уз залазак Сунце причао о својој љубави кроз стихове, не кријући се више иза давно изчезле магарице. Чак је све више сањао да имају порода, који су лепи, добри и снажни попут ње и паматни и упорни попут њега. Знао једа је за другог ово све била патетична слика, али је за њега то била једина стварност и он је уживао у њој и патио што ту јаву још није додирнуо. Ма, било где да се окренуо, било шта да је погледао, све га је подсечало на њу, а она му није ни нашта сличила.”.
Можете онда замислити тај трен када је напокон видео – била је у друштву једног мечића – а он везан и остављен сам у штали. Из све снаге крете да је позове, али му појава мечета узе дах. Срце му је тукло у устима; очи су му хтеле да излете. Мече, немирно попут веверице играло се уз њу, не дајући јој да више од десетак секунди пије воду. Но, она се није љутила на њега, само би га нежно к себи привукла шапама, језиком помиловала, те пустила да се даље игра. Понашала се према мечету како је Магаре сањало да ће се опходити прему њему. Схватио је да је странац, да јој не треба и да је сретна и без њега, а због другог створа. Спонтано је зауставио дах, оглувео и ослепео за све око себе, без мисли и осећаја. Не зна ни сам колико је то потрајало, најрадије би био да је мртав и да се никад није родио, кад зачу њакање, боље рећи покушај њакања. То га је дозивала Медведица.
Магарац из све снаге почео да јој се јавља: „Ту сам ја! Не одлази! Сад ћу ја! Не иди молим, те; само немој то! Ту сам! Не одлази! Чекај ме!”
Ма, колико се ритало, ма, колико зубима покушавало да прекине конопац с којим је био везен, Магаре је све више било упетљано. Дозивао је Коња, али га Коњ није чуо; дозивао је било кога; али га нико није чуо. Почео је и Бога да дозива:„Боже помози ми; боже молим те, а ко ће, ако нећеш ти; Боже, молим те, погледај ме! спаси ме!”Но, из тог правца се само чула тишина. Већ доста запетљан био је поприлично удаљен од отвора одакле је могао видети поток. А и умор је чинио своје, те му је глас, односно њакање било све тише и тише. Медведица схвативши да се с Магарцем ипак нешто дешава урликну да долази. Но, то је магарац једино разумео, остале животиње то схватише као напад беснила код ње, те се повукоше са појила, а људи са фарме чујући њено дозивање помислише да то Медведица због зимског сна излудела од глади хоће напасти њихову стоку, те дохватише се пушке и почеше по њој пуцати, што уплаши мало мече те оно скоћи у воду. У истом трену Магаре не знајући шта се напољу дешава са последњим атомима снаге, затрча се да би се ослободило, али само притеже канап још јаче око врата урезавши га до крви и паде без гласа. Медведица стаде као укопана. Не чувши више магаречев глас, знала је да се нешто с њим дешава, но истовремено је гледала како се њено мече бори са водом – ово му је било прво искуство пливања и још је било доста не сигурно. Такође, и ако доста удаљени, да би је могли озледити, људи су више из страха него ли из потребе пуцали у њеном правцу. Погледавши још једном ка штали, Медведица ипак крену ка мечету које је и само некако допливало до обале, те се уплашено одмах затрчало ка шуми. Она одмах потрча за њим више се не осврчујући иза себе.
Коњ који је са Домаћином пристигао после петнаестак минута у штали, виде Магаре како сво упетаљно, без иједног покрета, осим откуцаја срца, животари; и како газда ослободивши Магарца свих веза поручује сину да је време да га продају Циганима који са чергом пролазе поред њихове фарме. Схвативши каква судбина чека нашег јунака, који је безвољно буљио у једну тачку не дајући знакове да је било чега свестан, Коњ, када је изашао Домаћин из штале, приђе Магарету и свом га снагом удари са обе задње копите усмртивши га на месту. Крмак запрепашчено погледа у правцу коња који само добаци:
„Јебала вас сва памет,
разум и мудрост овога света,
ако љубави немате,
ако због ње нисте кадри
да горите, сагорите.”
„Ти ћеш да ми кажеш.”– одговори му крмак и оде да се ували у блато.
Тад се проломи урлик медведа или њакање магарца из правца шуме, о томе се још воде расправе и ако је то слично као бабе и жабе, да се учини свим животињама, и на појилишту, и на фарми, да је бука излетела из хиљаду грла. Коњ, тада једини баци поглед на Магарца, из чијег мртвог ока потеће суза, у којој се могао расазнати лик Медведице.
(крај)
31.VII.2009. лета Господњег
Испричана прича
Испричану причу причамо опет
да испричани не будемо,
испричана прича испричала није,
причу испричану;
испричати се због тога,
нити жеље, нити љубави имамо!
И испричану причу
причамо опет ...
*
Лажи
Нема веће лажи
од истина које не боле
од пријатеља који вас подносе
од љубавника који вас воле
и од чутње
да то као казну
на коју немате опрост
не осећате!
*
Хладна ...
Хладна је као моја гордост
није сама себи довољна
треба јој мушкарац
да мушкарац буде
Увек иста
свима блиска
свакоме далека
себи самој
неосвојива тврђава
О, Боже колико ми је слична
изгубљено рођењем моје Ја
у Недођији збогом-отишла!
*
Кукавица
Волим те,
без тебе не могу,
сујетне су моје речи;
немам храбрости
да Ти, Он(а) дотакнем
и Ја ми је стран,
бол је моја Утеха,
угодно је бити кукавица!
30.VII.2009. лета Господњег
Магарац и Медведица
(I део.)
Био једном један Магарац; као сваки магарац представе није имао да је магарац. Знао је само да на небу нису звезде, већ само вест да су некад постојале, видео је да су сити најгладнији, највише се наслушао оних који нису ни били свесни да причају, и једио се јер је дато многима све што је сањао да њему припада. Све у свему, типично за магарца.
Но, он није био обичан магарац; он је био песник и на то је био поносан. Ниједна животиња у његовом окружењу није поседовала тај дар, многе и да су га имали не би знале шта радити са таквим талентом. Због тога је Магарац само себи рецитовао своје песме, сматрајући да је то природно, барем онолико колико је нормално то што још није био са ниједном магарицом, да би с њом имао мале мгариће. Не зато што их није још упознао, већ зато што му је код њих увек нешто сметало: једана је имала превелике уши, друга би, када би била поред њега, само њакала, трећа је имала више бува него он, с четвртом никада није знао да ли је с њом у друштву или се уопште познају, пета је била превише млада, шеста превише стара и итд. Није ни чудо што је, када би се све животиње недељом или празницима одмарале на фарми, он све чешће остајао напуштен: магарећи род је заборављао да он постоји, а њему баш и није било претерано стало да се са њима дружи. У светлу тих околности, драги читаоче, започиње наша прича.
Поред фарме, на којој је живео наш јунак, из оближње шуме, текао је поточић са најбистријом и најсвежијом водом у читавој земљи. На том потоку, на самој граници између шуме и ливада, повремено, најчешће кад се још није подигла јутарња магла и док осим петла на фарми још није нико био будан, долазио би магарац да пије воду. А пошто не постоји ниједна добра ствар на свету која може бити сакривена, на том појилишту, у то време пристизале су и друге животиње, жељне да у миру и без страха угасе ноћну жеђ и прикупе снагу за нови дан. За разлику од магарца све су оне потицале из шуме: брзоскочни вечитоплашљиви ушати зечеви разних боја чија је једина брига била у животу да се што пре наједу, напију и размноже пре него ли постану нечији плен; брзоудне, живахне, црвеносмеђе, дугорепе веверице, неспособне да су бесне, да буду на једном месту више од пар секунди, сналазећи се боље у висинама, у дрвећу, неголи на тлу; златножуте куне са јаким и снажним ногама и ноктима са којима дуго, немилосрдно и упорно прогањају плен, попут веверица и зечева, а за чије крзно људи су у стању да дају и по две краве; црнобели, углавном слепи али изваредног мириса сваштоједни јазавци који углавном проводе живот у групама, у мараку, под земљом, до краја живота међусобни странци; кичменоснажне за тло чврсто приковане склоне мимикрији змије које подносе туђе присуство само кад лове плен; рђастоцрвени и кестењасти сиви, складно по целом телу грађени срндачи и срне, са витким дугим ногама с којима грациозно ходају, скачу и пливају, стално у центру нечије пажње; и њима по коституцији и плашљивости слични јелени и кошуте чија је снага и лепота пре долазиле из онога што су носли на глави неголи што су у њој имали; црне с плавкастим одсјајом интелигетне али веома бучне вране, што су стално скупа, међусбно одане, но, често досадне и напорне за све остале животиње; господари висина и неприступачних литица горди орлови који се нису бојали никог нити су способни за дружење са другим животињама; сиви и чопорни, увек ради за игру и лов вукови, страх и трепет целе шуме; дугоноги, великоушни, брадати, тамносмеђи рисови, углавном сами и дивљи, никоме потребни; и мрки, густокрзни сваштоједни медведи, којих су се и вукови чак плашили, али чијег присуста, када били сити, ни зечеви не би се бојали већ би гледали да буду што ближи њима.
У таквом друштву, наш Магарац је све чешће пијо воду и пријатније се осећао, неголи на фарми. Можда и зато, што је осећао да је у односу на све те животиње ипак он нешто посебно. Једини је био домаћа животиња, једини је могао гасити жеђ и ван тог потока, и једини је од свих њих он био магарац.
Полако су почеле да му прилазе друге животиње. Наравно, прве су биле вране. Али авај, џабе што му је то у почетку годило – слетевши на његова леђа таманиле су буве и паразите који су били око њега и на њему – када су непрестано скичале и скичале, не дозволивши му да им се ниједном обрати. На крају биле су већа напаст неголи штеточине које су таманиле. Убрзо је променио место одакле је пио воду, гледавши да буде што даље од њих.
Следеће су биле веверице. Но, са њима није успоставио контакт: дражесне и фине вртеле су се крај његових ногу стално га гледајући као да је он разлог зашто су тако сретне. Па, ипак чим би се сагао да би са њима започне разговор, оне би још хитрије побегле ка дрвећу остављајући га самог. Са кунама је било мало другачије. Оне су се њему свиђале, годила му је њихова одлучност и упорност која је бар било толика колико је њихово крзно било прелепо. Међутим, куне за њега нису мариле. Пролазиле су поред њега као да није ни постајао. Контакт није био успостављен ни са зечевима. Био им је одвише стран, да би ризиковали да су у његовом присуству.
Тек са јазавцима је успео да успостави какав такав однос. Брзо су научили да поред њега пију воду. У паузама би застали, окренули би се ка њему и чутке би га гледали стално миришуићи ваздух који је из његовог правца долазио. Он их поздравио, они су климнули главом, он је додао како је баш дивно поред потока, они би и даље климали главом, он је даље причао, они су и даље покретима главом потврђивали шта им је казао и на тај начин, сваки следећи пут се продужавао њихов разговор. Змија, која стицајем околности било увек ту близу и даље би наставила непокретно да лежи неизантересована, ни да им нападом својим прекида разговор, ни да им се придружи у часкању. Али су им се зато брзо прикључили срндачи и срне, јелени и кошуте, који су испрва, стојећи поред њих, разговарали између себе, а онда би се и они, један по један, обратили јазавцима. И ако се ниједном нису директно окренули ка магарцу, он је ипак био задовољан: кад би он започео неку причу сви би они зачутали – слушали су га. Вукови који су редовно чопоративно силазили поред потока и по који рис нису се прикључивали овој новој дружини. Помало затечени са новом ситуацијом, са оклностима да су и зечеви пришли овој скупини дозволивши све чешће себи луксуз да стоје на две ноге стално вртећи главу од говорника ка говорнику, вукови су и сами све више биле опуштени све више играли између себе, док су рисови све дуже ленствовали поред воде. На крају чак су и орлови, у односу на групу која је стајала око магарца, све ближе почели пити воду, заједно са медведима.
Попијмо браћо, попијмо сестре,нек' нам живот кроз вене протече;
нека се чује, нека се зна,
ми смо дружина весела!
Настаде тајац. Нико то од никог није очекивао, поготово не од магарца. Њега распали још више тишина, јер је осетио целим својим бићем да је први пут у животу, са оним што је најлепше у њему допре до других животиња, да ће бити примечен, издвојен из гомиле, да ће се о њему причати. Поче зато још гласније певати нову песму:
Кол'ка је ноћ, дан је још дужи,
кол'ко је туга радост је већа,
када сви запевамо,
живога Бога прославимо!
Граја се поче дизати; наравно прве су се чуле вране, затим и веверице; и по кој се зец поче дизати глас. Магарцу се дојми да му још мало треба да их све распали, те започе трећу песму из петних жила до пуцање гласа:
Дуга је ноћ заспати не могу,
срце ми лудо, лудо бије,
дах ми краде на уста ми излази
срце ми због ње немирно, живо!
Кад је испевао и трећу песму, остаде скоро без гласа, насупрот осталих животиња (чак су се придружили томе и орлови и змије), које су се смејале на сав глас. Њихова вриска и дрека узбуди и животиње на фарми, који се почеше све гласније јављати због знатижеље. Магарац све време док је певао није приметио једну најосновнију ствар: магарећи језик само донекле разумеју коњи, срндачи,кошуте и свиње и ниједна друга животиња. Тако да је његово певање уствари беше све јаче и јаче њакање, које је било додатно накарадно са његовим изразом лица док је покушава да што непосредније допре до срца сваке животиње. Збуњен и не знајући зашто је испао Глупи Август поче се полако повлачити од воде, излазити из дружине. Остале животиње и ако су причале свака свој језик неразумевајући се, добро су се забављале имитирајући га како пева и непримечујући да магарац више није међу њима.
Повлаћећи се уназад, више збуњен неголи тужан, са лицем на којем осим живих очију и спутених ушију све беше мртво, он удари у нешто огромно, длакаво и меко. Окренуо се и престрашио. Испред њега је стајала Медведица – велика и јака у најбољим својим годинама.
Очима му се насмешила, тихо му пришла и помирисала га док су му још клецала колена. Но, наше Магаре нагло подиже главу показа зубе помисливши у себи:
Е, па скупо ћу кожу продати.
Ако сам као магарац живео
као магарац не морам завршити;
боље је и мечки занимација,
за зубе, десни бити,
неголи мрав који се пред свима склања!
Мечка, ко да је знала те његове мисли, само се од његово очеша својим телом, прође поред њега и после пар метара окренувши се према њему, накрививши мало главу у страну сва насмејана поче пуштати гласове, који и ако су били медвеђи, магарац је био убеђен да их је сасвим добро разумео:
„Еj па ја сам потпуно затечена са твојим стиховима, који су прелепи наравно; мого би и други пут да још нешто изрецитујеш”. Затим се окрете, не очекујући магаречев одговор те се полако запути ка шуми. Магарац је немо посматрао све док му се није изгубила из вида изненађен да су медведице у стању да грациозно ходају попут срна и кошута које од тада све мање и мање примечивао. Да не говоримо о кунама.
*
Наредних дана наше Магаре је користило сваку прилику да изађе на поток. Наравно, не да би гасио жеђ већ да би што боље упознао Медведицу; остале животиње које су се и наредних дана смејале када би га виделе, и покретима показивале да бих опет биле раде чути како он пева, све је мање примечивао. Полако све је даље од њих пио воду, тако да је опет био усамљен на појилишту, стално напет у ишчекивању да Медведица се појави из шуме. Но, она није долазила данима, што је више убрзало рад његовог срца и појачавало његову машту. Зато се не треба чудити што је радећи на имању, носећи разне терете путујући данима или излазећи на поток певао свакодневно у себи своје нове песме; било их је толико да је могао објавити збирку. Није их све памтио, ипак је он био магарац, сећао се тек пар стихова које је понављао као молитвену мантру:
Не дозволи да си сан Можда те није ни било Где да одем,
приђи, додирни ме само игра сена где да пођем,
буди крв и месо ти! у души мојој. а да опет ниси ти.
Пар пута ношен огњеном жељом прилазио би на појилу осталим медведима, с надом је ипак погрешио, да је она ту међу њима, само да се нису препознали; по правилу такви су се сусрети завршавали тако што би се неки медо окренуо љутито према њему, показујући зубима и шапама зашто је медвед, те је наше Магаре повлачећи се спуштеном главом и дрхтавим ногама одмах било свесно зашто је магарац.
А онда, када је почео губити наду да ће је икада више видети, приметио је како стоји на самој ивици шуме. Хтеде најаће што може да је дозове неким својим стихом, но сетивши се брзо да ће то бити у обичајно њакање, стаде; имао је осећај, и ако је стајао са стране у односу на остале животиње, да све оне чекају да се опет огласи, па да се почну смејати на сав глас. Инстиктивно је спустио је главу као да пасе, а онда посрамљен због свог чина хитро је подиже; но ње више није било. Ма колико се трудио, погледом јурио, мењао место одакле је пио воду, прилазио осталим животињама, у једном трену је чак пришао самим вуковима и замало згазио змију, ње није било ни у траговима; као да је никад није ни стајала на само стотинак метара од њега. Одлазећи назад ка фарму бацио је поглед још једном ка потоку, животиње су мирно пиле, неке долазиле, неко одлазе, као свако јутро; осећао је да већина њих не би ни приметили кад се не би појавио сутра.
Тих је ноћи непрестано њу сањао. Како се опет појављује, тамо где ју је последњи пут видео, како јој хитро прилази, упркос осталим медведима, како успут и ког вука закачи копитама, како се радује што га види, те заједно са њим одлази до ливада где проводе цео дан. Слична је имао и сновиђња преко дана. Све у свему, јадано наш Магаре постаде полако свесно да се заљубљује у медведицу. Можете тек замислити његову срећу, када се појавила једнога дана на појилу, тик поред њега, главу спустивши ка потоку, баш када је намеравао отићи одатле. Гледао је, не испустивши глас, не осећајући ништа, немајући ниједну мисао у глави – тотално празан и укочен. Када је угасила жеђ, подигла је главу, окренула се ка њему, пришла му опет га омирисала и рекла му медвеђим језиком који је он у целости разумео несвестан да то није нормално:
„И; могу ли чути неки нови стих?”
„Срце жедно љубави жељно,
љубе нигде у оку нема,
срце чути, срце пати,
љубу љиби други неко - одговори јој он ни сам не знајући одакле су дошли ти стихови.
„Лепо је бити заљубљен.” – реће му гледајући га право у очи. Учинило му се у трен да је једва зауставила сузу. Њен одговор га поврати и он опет беше свестан себе у себи. Понудио је, ако има времена да прошетају заједно; она пристаде и они пратећи поток полако су се удаљавали и од шуме и од фарме. Остале животиње су и даље наставиле да гасе жеђ непоказавши ничим да се нешто необично десило.
Он је, одговарајући на њена дискретна питања изврћући истину, говорио све директније о себи: како је годинама заљубљен у једну магарицу, како јој не зна прићи, како је због ње постао песник, како му је срце годинама лудо и да више не зна шта да ради са собом – да је себи самом највећи странац. Медведица га је све време чутке слушала, повремено дотачући га својим топлим телом не слутећи да га тиме још више раздражује и да он уствари углавном открива своја осећања према њој кријући се иза магарице која је уствари постојала и због које је стварно пропевао али којој одавно није испевао ни једну песму и која више не живи на његовој фарми. Тако сакривен почео је све више да рецитује, да се осећа слободнијим и јачим. Имао је осећај да је могао носити се са чопором вукова, да је могао сваком медведу изаћи на црту и сваком човеку рећи не и да му најзад сан постаје јава. Толико се био занео да није ни приметио да су се вратили на појилиште, да је време да се растану, а да он није сазнао ништа о њој. Било му је криво, проклињао је себе што је глагољив и себичан али јој се није извинуо. На растанку Медведица му реће , да бих га радо још који пут видела, даје сретна што га је таквог упознала, те ако хоће да је види нек долази предвече пошто тада углавном силази на поток. Магарац би још пресретнији – не само што га је хтела видети – већ зато што је разумео зашто је тако дуго није видео: у различито време су долазили на појилиште. Док му се губила из погледа нестајући у шуми, уживао је гледајући је док хода: елегатна попут кошуте, гипко и дубоко сигурна у себе, без страха од било ког, ступала је као лавица. Пре него што се окренуо ка фарми, подигао је главу склопио је капке задржавајући слику њенога хода што дуже испред својих очију; желео је да ту слику и док спава има пред собом.
*
И од тог дана нашем магарцу живот постаде толико занимљив да је ушао у причу, коју вам и ја сад препричавам и која ће се још вековима селити са усана на уво и назад.Песме попут ове нису му силазиле с а срца:
Ој, љубо, ружо румена,
пођи куд' те душа вуче,
па у моје дворе стигни,
на срце ми образ мети,
медно лице огањ живи,
мојој души живот вечни!
Но, сад се више њих није стидео. Певао их је на сав глас: радећи на фарми, одлазећи на поток или дружећи се са својом Медведицом. Наравно, још није имао храбрости да јој призна, да је све те песме спевао њој. Вадећи се на ишчезлу магарицу удварао се Медведици све се надајући да ће она једном прекинути све, рећи му како зна да ју воли и дати му до знања да ни она не може без њега живети. Али она му то никада није рекла, увек га пажљиво саслушавши до краја, стално насмејана и тужним погледом у очима који је магарац хтео одгонетнути, но никада не успевши због своје приче, пошто ни себи није дао времена да пита њу нешто о њој. Због тога се увек горко кајао, када би се растајали, убеђујући себе да се то више неће поновити, па, ипак никада није одржао реч.
Такво његово понашање прво покрену, а затим повећа интересовање животиња према Магарцу. Нису му се више смејали већ су зачуђено чутали ишчекујући да ће се магарац кад тад излајати. Све је више расла фама око понашања Магарца, пошто ниједна магарица није живела нити на фарми нити у њеној близини. Још више су били збуњени с тиме што се Магарац није ни с'ким дружио осим повремено са својом Медведицом, што је било само по себи за неповеровати. Са таквим осећањима у себи, понашањем и атмосфером око себе Магарац дочека јесен, а да и даље ништа није знао о њој.
Једном, пред сам почетак октобра Медведица му на растанку реће да не зна када ће се следећи пут видети, пошто збох долазеће зиме има да одради доста посла. Магарцу то беше мало криво, но није се претерано узнемирио због тога – није му ниједном речју споменула да не жели да га више виђа. Растали су се да се нису само договорили када ће се тачно опет видети и ништа преко тога. Магарац је настављао и даље да предвече долази поред потока али Медведица се ниједном није појавила; чак убрзо више нити један медвед.
Живот му се полако претварао у пакао. Мирис њеног крупног али меког тела којег је знала да остављала чешајући се од разна стабла још дуго је био присутан у ваздуху; магарац је одлазио ритуално до тих дрвећа у повратку са појила не желећи да крене на починак, а да нема траг ње у себи. Слика њеног осмеха, погледа којим га упија целог и једва приметна суза која тек што није кренула низ њен образ стално је лебдела испред његових очију чинећи све више да је у његовом погледу свет само тренутна игра сенки. Њен глас је толико био присутан између његова два увета да је остале гласове сводио на један тон. Све у свему, што је дуже није било то је више био испуњен с њом. Пред крај јесени та обузетост га толико захвати да одлазећи до појила све мање је гасио жеђ, а све дуже је стајао поред шуме и песмама дозивао Медведицу. Само сад остале животиње све више су разумеле његово њакање, те су чак и вуокви били упознати са магаречовом тугом остављајући га на миру. Сасвим разумљиво; да ли у животу постоји веће казне него кад вам срце излуди због љубави, изгубите разум, и време сведете на чекање неког ко неће и не уме доћи. Да, управу сте, само Магарац може себе довести у такво стање!
(крај I дела; наставак у чланку 31.07.2009. лета Господњег - блог није кадар из једног дела да објави целу причу)
28.VII.2009. лета Господњег
Aл'ниједна Ти није
Неке су Жене лепе
у старости даме
неке су Музе
Нимфе заносне
неке си Диве
недодирљиве снене
а неке горде
усуда Господарице
али само рад' Тебе
ја трнем сав венем
али само рад' Тебе
ходаш и срце застајкује
гледаш и очи ослепе
причаш и уши оглуве
додирујеш и још сам увек дете
Неке си циганке
дивље фаталне
неке су мачке
миле неверне
неке су љубе
све душе
тела ватре
неке су сестре
блиске драге
ту су не одлазе
али ни једна
ни једна Ти није
све су Ти биле
и пре него што сам знао
за Те!
*
Тигрице
Што ме више разумеш
знаш ме мање,
у мени си огањ,
поред Тебе сам лед;
мирис твога тела :
аветски ми нектар,
страст мог самољубља
и свих истина лаж.
Неа почетку рећ беше
што зачутити не хтеде,
не уме,
ребро сам ја твоје које се,
иза јабуке, у змији крије,
ад некрви,
само аветна слика је
твоме месу туђ:
сан који себи самом
на продају нудим!
Тигрице!
Тигрице!
Тигрице!
Ко због Тебе заплакао није
смех му је стран,
ко од Тебе утекао није
себе спознат' неће
и ван утробе у дупљи је:
живот је вртешка
на којој се ни завртео нисам,
а да ти дете,
већ Твоја кривња био,
свих Твојих сласти сласт!
*
Земља се тресе:
у оку ћеш ми бити,
додирнут' ћу те.
27.VII.2009. лета Господњег
Љубав
Да ли је љубав када те одбаци она коју волиш,
да у мраку напуштен самога себе једеш;
да лије љубав када дрхтиш, патиш,
самоме себи тамница најгора;
када самога себе разапињеш,
разапет њеном тишином,
без права на жалбу ради свих греха
које ниси починио, осуђујеш се,
када Бога молиш и проклињеш у исто време.
Да ли је љубав
када оној коју волиш бол наносиш,
не умеш јој прићи, радост бити,
када плачеш и смејеш се,
проклињеш и благосиљаш,
све то радиш у истом трену;
када си у другој, а водиш љубав
с оном која баш то од тебе неће,
када ти је радост туга,
а за миловања си у Недођији.
Да ли је љубав када си самоме себи недоступан,
пред њом до досаде огољен,
са роком трајања до њеног позива;
када се питаш а немаш одговор ни на једно питање
и молиш се, а није ти услишена ниједна молитва,
када више стрепиш од тишине
срџбе се њене надајући.
Да ли ико недирнут може волети,
ко је остављен, кога нису хтели,
икада волео,
да ли је љубав када мериш све својом тугом
захтевајући правду:
да си њена срећа, немир и јецај!
Да ли ...?
Да ли ...?
На то можеш ми само ти одговорити,
ја се могу само надати
да ћу од Бога измолити радост;
да пљујем на туђу срећу,
урлајући да за срећу не треба заслуге имати,
да не покушавам више жене разумети
како би ме оне успеле преживети,
и да се надам да ћеш свуда бити,
а да сам ја у Теби,
плод утробе Твоје!
26.VII.2009. лета Господњег
Ко си?
Ко си?
Сва трагедија света скупљена у овом питању?
Ко си?
Питање постављено себи самом;
постављено другоме,
да се не да одговор.
Ко си?
треба храбрости да се покуша на ово одговорити,
треба лудости да би се устрајало на том путу.
Ко си?
Ко си?
Ко си?
Ни тишина није прихватљив одговор,
она нам једино преостаје,
на њу једино не можемо пристати!
Ко си?
*
Тишина
Ако хоћеш некога да повредиш
само га тишином сарани.
Ако ноћима лута тражећи од Бога
оно што зна да неће добити,
лаже га, да не би,
ђаволу душу продао
да би био с' Тобом,
диже Вавилонску кулу
до твог јутра када се будиш,
убеђен да ће све језике
Твога срца причати;
и ако још много тога
ради и јесте,
Ти га очути, изчути,
јер шта ће Ти будала
која би да Ти украде дане
који се не сећаш,
не дозвољава да ти је љубав
пуко отаљавање физиологије ради,
неспособан да га истинама објасниш,
у фиокама свакодневнице сместиш.
Ако неко проклиње себе
што кад воли пати,
вољеној бол наноси,
препире се са истинама,
да су, тврдећи, највеће лажи,
а онда као размажено дете
цвили и плаче
целом се свету подсмевајућу,
уновчујући све своје среће
за трен да Те види,
да осети Твојих бедара сласт;
и ако је још много тога
ради и јесте,
Ти га пречути, очути,
јел у животу шта ће Ти кретен
који Те воли уместо осваја,
коме си разлог да постоји,
срце му куца Тебе дозивајући.
Ма, ако хоћеш да неког повредиш,
само га тишином сарани,
и буди без бриге:
спаваћеш мирно
док он са самим собом блуди,
по папиру или ко зна како,
зар је уопште то битно;
само ти чути,
тишином га 'рани...
*
Желиш - ето ти разлог.
Не желиш - ето ти изговор.
25.VII.2009. лета Господњег
Хоћу
Хоћу сада,
хоћу све,
ако не сада,
а када!
Када огањ прође?
*
О, Боже како си крхка, нежности жељна,
у своме осмеху недирнута,
и сад, када ради друге огњим ја,
у срцу ми још дивљакуша.
Променила ниси се,
у оку туга издаје те,
презиреш да вољена ниси,
да без тебе може се.
И даље чутиш о себи
о другоме причајући,
неизговорене рећи су
у завери са тобом,
истинама лажеш све,
чак и себе,
као мачка бежиш и враћаш се,
неспособна да те напусте.
О, Боже како си крхка, нежности жељна,
Променила ниси се ...
*
Долазе четрдесете,
убрзо педесете,
а стижу и нови клинци,
који никада ми нећемо бити!
24.VII.2009. лета Господњег
Све што се
у љубави помисли,
истина је,
али се збило није.
*
Искрена песма
Склапам очи:
ил' те волим,
ил' се са својом душом рвем.
Ти се облачиш као дечкић
и предивно се смејеш;
не могу поднети
да ти центар света нисам.
Нијансе беле и плаве боје волиш,
и штиклице не носиш;
уживам да те слушам
и бедрима сам опседнут твојим.
На леђима грбу правиш и одлучно ходаш,
љубоморна си,
и то ми се до лудила свиђа,
као и говор твојих шака док збориш.
Када се састајем растајемо
ти прва усне нудиш,
жудиш да ти играчка мушкарац буде,
и то изазива да те кротим.
Склапам очи,
да више не знам:
ил' те волим,
ил' се са својом душом рвем
па, због тога патим,
бол ти наносим.
*
Изазов
Прихватам изазов.
Своје ћу страсти у пристојност обући,
само да те видим,
и онда нек' нам је Бог на помоћи:
да не будем разуман,
а ти огањ!
23.VII.2009. лета Господњег
Немој ме очутати
Немој ме очутати.
Прокуни ме, опсуј ме, повреди,
само ме немој тишином казнит',
већ су ми секунде године,
минуте доживотне робије.
Немој ме очутати.
Рекла си ми једном:
„Човек мора бити хедониста,
иначе, чему живот”.
Послушао сам те:
ја обожавам тебе.
Рекла си ми једном.
И додала си:
„духовно је дивно али ни физичко
ништа мање дивно није ...”.
Сад преклињем Бога
да си искрена била.
И додала си.
Па ипак:
„Ја ћу те очутати,
савршен ћу бити”.
не могу поднети
да те моја срећа унесрећује.
Па ипак.
Немој ме очутати.
Прокуни ме, опсуј ме, повреди,
само ме немој тишином казнит',
већ су ми секунде године,
минуте доживотне робије.
*
Све што сан није, сан је.
*
Више
од твоје тишине боли
бол
да сам узрок твојих боли
Преклињем те
од те ме
болести излећи
