Четвртак, Август 06, 2009
6.VIII.2009. лета Господњег
Јади једнога Лава
(1 део)
Био једном један страшан лав, нико му није смео изаћи на црту; чак када би хтео неко нешто га замолити није му долазио директно на очи већ би се обратио лавицама, које су га окруживале, слушале и служиле, те би се њима најпре изјадао и исповедао, да би оне о томе разговарале с нашим Лавом. Толико је био страшан да се једино бојао да у очима својих лавица није лав. Лакше је излазио са крдом слонова на крај, које би зачас као да је овчарски пас потерао у стампедо, неголи са својим лавицама када би и зна којих разлога одбиле да му на пар минута буду женке. Тада би само немо стајао, без гласа и мисли у себи; и тек би се нагло пренуо појавом неког плена, којег би затим сустигао, смазао и због чега би се умртвио на пар сати док би га млео у себи претварајући његово месо и кости у своју крв или измет. Е, можете тек замислити како је пукао наш Лав када га је једна његова Лавица оставила због једног смешног дебелог Нилског коња, претворивши се и сама у Нилску кобилу.
Ноћима није спавао, данима није ишао у лов и јео – свео се на пола лава; ни да га препознаш. Бескористан и себи и осталим лавицама и лавичима, био је напуштен од целог чопора, а да за то није марио. Он је само тугова и кукао у себи за својом Лавицом. У таквом расположењу стигао му је у госте Мрав, што се до недавно није се могло ни сањати, а таман ли помислити.
„Помоз' Бог јуначе! Какви су те то јади задесили, па си тако тих?” – упита га Мрав.
„Ех, уздахну само Лав, ни погледавши Мрава. Зар ико, икоме може рећи како је то кад боли срце, када у себи ниси свој.” – одговори му Лав са погледом који се губио у даљини.
„Значи, истина је што се прича о теби у савани. Па, добро шта да се ради. Дешава се. Штета. А такав си био лав да се од твоје рике одмах упишавала цела савана. Шта је ту је, живот пише романе”.
„Чему све: и снага и моћ да се зада страх; и безбрижност од глади и жеђи и страствовање кад год се пожели, кад се може бити одбачени у трену, када неко без нас може као да никада му нисмо били у оку, у мислима, као да га нисмо додиривали, омирисали, били у њему и део њега. Чему живот када смо пролазни, шака песка на ветру и ништа више. Био лав или мрав то није ствар наше одлуке већ стицај околности на које нико не може утицати. Све је стихија; и мисао о реду и поретку у свету је само лудост доконог ума”, рече, устаде и приђе Мраву. „Признајем, не боли то што ми је потребна, већ што ја не требам њој; и још више што ја то знам, а никако да прође патња, већ је сваким даном све је тежа и тежа. Свуда је видим; чак ево и сад по начину како дрхтиш препознајем њене покрете пре нашег страствовања. Тако је и она заводила, наизлед слаба и беспомоћна; док би се додиривали, предата на милост и немиолст мени, све би ме јаће, грубље изуједала и изгребала што сам више њен био – и у томе сав уживао, бол ме чинио све живљијм, заборвљајући све више на себе. Уф, како сам то обожавао; а сад као да никада у томе нисам учествовао, изгубљено за сва времена.” – и фркну тако јако према Мраву, да овај помисли да је то последње што ће осетитиу своме животу.Но, Лав се затим врати на своје старо место, вративши се у свој пређашњи положај, изгубљен у себи, као да није пре пар тренутака причао са Мравом.
„А, што и ти не постанеш Нилски коњ, упита га Мрав и сам изненађен питањем, можда је тако можеш повратити?”
Лав за трен подиже главу, а онда је опет спусти на своје шапе и више говорећи себи неголи да га чује Мрав прозбори: „Кад је још огањ мога да буде вода? Или вода испари или се претвори у пепеласту од дима смрдњиву баруштину.”
У том трену, пар метара са стране од њих слете Гологлави лешинар који је мирисао на смрт. Мрав се уплаши и инстиктивно крену ка Лаву, а онда застаде и поче немирно покретати главу час у правцу новопридошлог госта, час у правцу доскорашњег саговорника. Узбуђен, не издржа, а да не упита:
„Шта ти бре хоћеш овде? Лав и ја разговарамо ...” – и недовршивши мисао би прекинут.
„Чекам да Лав цркне.” – реће равнодушно Гологлави орао као да је рекао – небо је плаво, а трава или зелена или жута.
Мрав затечен брзо погледа ка Лаву; овај као да ништа није речено о њему и даље је тупо лешкарио.
„Кажи ми шта једеш, па ћу ти рећи ко си. – настави даље придошлица – Зато и чекам Лава да пандркне; тако могу постати најјаћи, најгрђи и и најлепши орао међу орловима. Лав свих небеса, краљ свих грабљивица. Било би зло да се пропусти таква прилика. Победници су увек они који су најбржи; тако је било, тако ће и бити.” – заврши лешинар и поче се ширити крилима као да је паун.
Све то, већ извесно време из прикрајка посматрао је и Зеко. Видевши и чувши да Лав не реагује на увреде, а да Мрав с њим разговара без страха, он се осмели и приђе им ближе, тако да га је одмах могао спазити наш дивљи мачор. Зеко устаде на две ноге и таман хтеде да целом друштву постави питање, када се Лав брзо прену да Мрав и лешинар нису стигли ни да пусте глас, а таман ли да се помере. После пар секунди већ је јео Зеца осећајући како му са сваким залогајем враћа снага и бол полако нестаје постајући све подношљивији и препаћенији. Кад се заситио устаде и крену према потоку да угаси жеђ; Мрава и лешинара није ни било ни у траговима.
„Боже, каква сам ја будала био; да се не поверује. Мени не треба други неко да ме залуди, довољан сам ја себи за то. Као да не постоје друге лавице осим ње; као да сва срећа овога света везана само за њу? Шта све неће пасти живом бићу на памет када се заблентави и не једе. У праву је Лешинар: све зависи од хаса. Још нико није од љубави умро пуног стомака. Само ми није јасно: где баш због ње да излудим, када она није ни била најлепша у мом харему? Ма, мора да сам нешто лоше појео. Не звао се ја Лав, само да их ја нађем, имам све да их растргнем; они су нашли да од мене праве магарца, да ми се смеје цела савана. Само да ми падну шапа ...” –размишљао је наш Лава док полако падао мрак и појављивале се прве звезде. А онда ...
*
Беше дивна летња ноћ пуног Месеца. Растерећене од летње жеге, све животиње беху живахније, склоне дружењу и игрању. Нико није био сам или тих, осим нашег Лава; тако се барем чинило њему. Осећао је, док их посматрао са стране, да сви живе, дисајући пуним плућима, без њега, и да им он не треба; како га је изједала у срцу ова мисао, све снажнија и грлатија је била у њему туга да је она, која га је оставила, сада радосна, весела и срећна, утопљена и сигурна не требајући га, да јој нити помисао, можда једино случајно сећање, да је одбачен зато што је он он, а не неко други, да то неће никада моћи поправити, те да је зато вечно осуђен на самога себе без права на помиловање, док нити то занима остали свет, нити има жеље и потребе да о томе ишта зна. Доводило га је до лудила убеђење, да све што он жели, има, поседује, да му се догађа и приликује, дато је и дешава се другоме, а да тај није ни свестан дара и благодети којег има, у којем је, већ то прихвата сасвим нормално као нешто што само по себи иде уз живот. Бес и гнев помешан са тугом и беспомоћношћу преплави га схвативши да ће за њега увек остати тајна правда и право који су одредили да све што целим бићем осећа да је његово дато другоме, да је кажњен, не зна ни због чега, ни докле, да док битише има коб коју не може избећи, која га прати у сваком даху и откуцају срца: она је део њега, његовог постојања. Тај га утисак још више преплави док је гледао како остала жива бића дају себе и примају животно било другог а он за то ускраћен: његово давање неће нико, све што је повезано с њим, код других изазива само тишину, а у њему непрестано бури вриска и бол, као и потреба за другим. Овај несклад му само поврати муке, одузе му је дах и испуни му њом мисли због којих поче да цвили.
После пар сати, у таквом расположењу, полупоспаног и умореног, од неиспаване ноћи, на Лава налете Мрав.
„Слободно приђи, ако хоћеш одмарај се у мојој сенци.” – реће му скоро шапатом Лав. Мрав изненађено стаде, а онда схвативши и да хоће не може му утећи, приђе му и леже поред њега испруживши се као Лав. Чутке су се одмарали; један потиштен, други пресретан. Мрав одмах поче да сањари како му приступају остале животиње, као да им је владар; како праведно дели правду, сатире неправду, исправља све криве Дрине у савани. Другим речима поче свет гледати очима Лава и би му то тако лепо и природно као да му припада рођењем; скоро је и заборавио да постоји Лав, кад ово ме паде реп на тло подигнувши прашину која га сасвим прекри. Једва дошавши до даха Мрав баци поглед ка Лаву приметивши да овај није ни био свестан да га је могао убити. Одмакнувши се мало од њега опет се испружи али сад размишљајући само о свом заштитнику дивећи му се. Одједном, ни сам не знајући одакле и како, севну му једна мисао коју без размишљања саопшти Лаву:
„А зашто још чекаш; што још ниси убио Нилског коња?” – и одмах се покаја јер схвати да је тиме провоцирао нашег несретног љубавника, због његовог кукавичлука.
„Царе! ... То је то!” – узвикну Лав окренувши се према Мраву и приђе му. Из захвалности помилова га језиком не схвативши да га је тако унео у уста и прогутао у наредном трену. И ако већ скоро беше подне Лав истрћа из свога хлада необазирајући се ни нашта, те пође ка реци у потрази за својим злотвором.
*
Распитивао се свуда; нико није видео ни Нилског коња ни његову Лавицу; или су сви из било ког разлога о томе чутали пред њим, а он није био кадар да разбије ту заверу. Већ подоста љут и на себе и на друге због свог неуспеха, он замоло да згази Звечарку.
„Ух, баш смо имали среће.” – реће му Звечарка свесна да га је ујела Лав би је растргао пре него што би био мртав.
„Срећа; зар је икад постојала? – одговори Лав окренувши се према њој. Зар је доживљена срећа срећа; и ако постоји уопште срећа, да ли ван изгубљене среће, који више никада нећемо имати, како смо мислимо да је била, и постоји нека срећа? Још нисам упознао никога које данас срећнији неголи што је био јуче.” – реће јој Лав, одмакнувши се мало од ње, жељан да не буде напуштен и ове ноћи.
„Зар морамо бити свесни да смо срећни, да бисмо били срећни? – упита га Звечарка, те зачути пар тренутака очекујући одговор али пошто га није добила настави даље: Зар је срећа тврдња, убеђење; или је стање духа, доживљај света, свег постојећег у нама?” – заврши одговор постављајући му питање.
„Хм; ма шта ће ми срећа ако не знам да сам срећан! Кад сам не сретан ја сам тога свестан у сваком делу свога бића. Када нисам био несретан ја нисам ни знао да нисам несретан; ма, ја нисам ни имао нити хтења нити потребе да ишта знам што знам. А сад; и ово што знам више не знам; и не знам да ли ћу икада ишта знати. Само осећам, да сад ово што јесам, што ми се дешава, да је све оно што ни сањао нисам да се може догодити мени. Стварност је сасвим предвидљива – увек је оно што не предвидимо – и нема више шта да се дода на ту тему. Прића о срећи је сама по себи несрећа.” – закључи резигнирано Лав више не гледајући Звечарку спустивши главу на своје шапе и склопивши капке.
„Ех, мој Лаве! Можда си у праву. Но, ја одох да ноћ проведем са својом срећом. Ниси ти баш прилика за дружење.Много си у праву да би с тобом било лепо.” – реће му Звечарка и полако отпузи од њега. Лав не даде никакав знак да је чуо последњи одговор Звечарке; изгледао је као да спава.
Нашавши се на пар стотина метара од њега Звечарка тако зазвећи да се је тргао, и сам у себи утонуо Лав.
„Лаве, била је у праву: много си бре досадан. Искулирај мало; имао и других лавица” – реће му и претвори се у Нилскога коња којег је јурио цео дан. Лав запрепашчен, не верујући својим очима укопано је стајао; када се покренуо, пун гнева и одлучности, више није било Нилског коња– нестао је у травама саване не остављајући о себи ни траг у ваздуху.
Безуспешно је целе ноћи Лав покушавао да се свега присети, да открије самоме себи како у Звечарки није препознао свог душманина. На крају је одустао схвативши да је то изван његове моћи, још једном дубоко свестан својих недостатака наспрам другог живог бића; и да на то не може никако утицати. До раних јутарњих сати чула се његова рика; цела савана није спавала питајући се ко ће све и када да осети његово лудило. Но, он те ноћи није нападао, само се свађао са Месецом док га није Сунце протерало с неба. С јачом жегом Лав се повуће у хлад и заспи, барем је тако изгледало осталим животињама ...
*
Толики смрад још није осетио у животу. Испред њега је стајао Дивљи вепар сав умрљан од блата, од својих и туђих излучевина, ко да се никада није окупало његово тело. Да ли због смрада који га је паралисао, да ли због подневне жеге и спарине, да ли због своје тренутно малодушности или због свега набројаног Лав се не склони нити учини било који покрет да би отерао новопридошлог госта из свог погледа. Само га је чутке посматрао, дозволивши Дивљем вепру да први започне разговор:
„Што ме тако гледаш; нисам ти спавао са родитељима или ти поклао твоје најмилије? Ја сам оно што јесам, немам потребе да фолирам ни себе ни друге?”
„А шта си?” – упита га Лав.
„Оно што нисам; и ако је то баш растегљив појам. А што уопште тебе то занима? Чему то питање? Да би дисао, хранио, пио или дружио се, љубио и успут неког убио? ” - реће и застаде за тренутак посматрајући реакцију Лава; овај се и даље није померао.
„Живи свој лављи живот и пусти друге да живе оно што им је дато рођењем или зашта су се изборили својим хтењима и вољом. Што са нечим, што само по себи нема смисла ни одговоре, смараш и себе и друге? Нема живота ван овога живота, зато га преживи као да ти је једини.”
Аутор surovi ( kultura ) :: Коментари (0) :: Пермалинк :: Трекбекови (0)
