Четвртак, Август 06, 2009
6.VIII.2009. лета Господњег-2 део
Јади једнога Лава
(2. део - 1. део кликни на 6. август)
„Да не бих био смрдљив попут тебе.” – одговори му Лав више себи у браду.
„И то ме заболе. Мени је фино, ако ти се не свиђа запуши нос, склопи очи и сачекај да одем. Кад би само знао како је дивно уживати у својим мио мирисима, нити се не би никада опрао. Чишћење су измислили они који не могу поднети себе. Ајде, и то би могао да разумем али да то прогласе вечном обавезујућом истином за све, смислом самога живота и постојања; е, то ми не иде у главу, одакле им само те сулуде идеје и мисли! На шта ли треба да се сведе живо биће, па да буде тако залудно, терет за друге?”
„Довољно да не буде свиња, да се роди као Лав – реће му и крену према њему да га се отараси. Но, у том трену, као да га није ни било, испари Дивљи Вепар. Лав затвоти очи, пар пута брзо потресе главу, те опет прогледавши схвати, у ваздуха неосетивши ни смрадни траг од Дивљег вепара, да је све сањао, да га је стрефило топлота Сунца. Још помало збуњен тим својим доживљајем, таман када се вратио у лежећи положај, прели се по савани Дивљовепарско грохтање и подригивање, снагом Лавље рике:
„Еј, мој Лаве! Још не видех такве будалетине као што си ти! Јуриш ме целог живота, не стижеш ме, а кад ти дођем испред носа, ти се правиш луд: не препознајеш да сам ја, ја! Бићеш увек оно што си одувек био: беспотребна страна живота – чувши последње рећи Лав је мога лепо видети како на стотинак метара од њега Дивљи вепар израста у Нилског коња. И, да не заборавим. Кад сам је питао за тебе она се једва сетила о коме причам. Каже, да те чак више не мрзи, волела те никада није, да ти све опрошта и да те жали, јер те је она једва подносила проводећи с тобом пар сати дневно; може тек замислити како је теби када самога себе мораш поднети 24 сата!” – заврши Нилски коњ и нестаде у правцу хоризонта.
Лав је пар минута недавајући никакве знакове живота чутао, а онда нагло скочивши појури као да није било летње поподне које је нагонило да се живот повлаћи у сенке. Био је гладан и жедан туђих живота; но овог пута то га је био лављи свестан ...
*
То су били његови најсрећнији дана у животу; макар је он био тог убеђења. Убијао је и кад није био гладан, некад игре ради, некад јер му се тако хтело, а богме и некад појма немајући зашто: ето десило се. Није нападао само свој плен; растргнуо био он и другог лава и по коју другу дивљу мачку; да не говоримо о нилским коњевима и дивљим вепровима. Уживао је да пије туђу крв, да гледа у очи жртву док је полако гуши и у њој одумире живот, да је пусти пред саму смрт, а онда кад би већ стала на ноге и иживела изненађење јер је да живи дата јој шанса, да јој канђе забије у утроби, па док се батрга, последње даје знакове живота, да јој откида месо. Још је већа узбуђења доживљавао када би тестирао своје могућности: напао је и после вишесатне борбе усмртио предводника слонског крда, тргајући му затим данима део по део тела, хранећи се с њим и одржавајући га у животу; и раскомадао је највећег алигатора уловивши га у реци, да би његове остатке довукао на обалу остављујући да труну и усмрђују не дајући никоме да се нахране с њим.
Са похотом је било слично. Није само узимао када је хтео лавице, уживајући да то ради пред њиховим лавићима или мужјацима, не тако ретко их давећи у последњим тренима свога страствовања, већ је нападао и разне друге женке, које нису биле само из породице мачака, но, су биле његов плен. Његове лавице више се није ни сећао и да му је дошла под шапе прошла би слично као све остале женке.
Као сваки лав имао је он и своје каприце : волео је да се игра са мајмунима, једино њих није дирао, и стално је једној геопардици, која је имала чак петора мачића доносио храну; а зашто: то се уопште није питао, важно му је било да му је то годило – његовој сујети или срцу, зар је то битно.
Наравно да га се је бојала цела савана. Чак су га га једном групно напали лавови али чим је усмрти првог остали су се разбежали. Слали су му и делегацију, да би се колко толко с њим договорили – разумели су његову глад али и не и његову потребу да да док је утољује ужива – но, посланство је било растргнуто. На крају су се сви помирили и примирили с мишљу да ни наш Лав није вечан, те да ће кадтад нестати из њихових живота – само је дотле требало преживети на било који начин, под сваку цену. Али Лав наш није мислио још да умире, чак је сваки дан био здравији, полетнији и снажнији, све више свестан сваког дела свога тела. Све до једног дана, а тада ...
*
Негде после самог појављивања првих звезда наш Лав уграби једну биволицу. Била поприлични залогај, здрава и у пуној снази, у периоду терања. Да ли због тога или ко зна из ког разлога, док је гушио доби жељу и да је обљуби, те је заскоћи, не дозволивши јој да одмах умре. Кад је био на врхунцу он се толико помами да јој поче и утроби кидати канђама улазећи у њу и као мужјак и као звер. Урлици биволице само су му повечавали његову разјареност до лудила, тако да и када је већ издахнула он је још улазио у њој не свестан да је она сад само беживотна хрпа распадајучег меса. Када је утолио своју похоту уморан скотрља се поред ње, но убрзо чувши грмљавину и предзнаке невремена приби се уз њу толико да је већи део тела увукао под њеном утробом, те тако заспи. Не треба се онда чудити, да кад због дозивајучег мириса распадујечег леша стиже чопор хијена, не би примечен Лав. Двадесетак женки хијена, прачене својим гладним штенедима сложно нагрнуше на биволицу и не сањајући да у њој спава Лав. Тек изуједан приметио је да је нападнут, но, хијене заслепљене у мраку, осетивши нечије померања, убеђене да је то нови плен бацише се још јаче на Лава не давши му ни да рикне и јави им се кроз бес. У року од пар трена, попут својих пленова био је растргнут, а да његови ловци нису ни знали кога су усмртили. До јутра његови остаци стопише се са остацима биволице тако да су их гологлави лешинари заједно јели мислећи да потићу од исте животиње.
*
После пар дана пролазећи туда, са својом Нилском кобилом (која је некада била Лавица), Нилски коњ спази остатке нашега Лава у виду пар ребарних костију. Чисто их је помирисао, реда ради, не схвативши да је удахнуо и остатке Лавље душе. Но, то примети његова дружбеница која у очима свог партнера препозна Лава. Погледавши последњи пут свог дотадашњег љубавника, а подстакнута сама собом, она порући Нилском коњу да јој се жури да стигне до реке – паразити је растурају – те да ће га чекати у води. Дошавши до обали примети Крокодила како једини, од свих животиња на реци ничим није одао да потврђује њен долазак до појила. Ушла је у воду претварају ћи се у крокодилку .... ..... ..... ..... а Нилског коња сви прозваше Коњем јер је због једне ...
(крај)
U delovima ove basne opravdavaš nick surovi...koji je to deo tebe?
Одговор
Када су људи хладни они су лешеви; када су разумни они су млаки; а када осећају они су врели. Не знам да ли ћу бити кадар али знам: да не могу бити леш - још дишем; мука ми је да будем разуман - не би да престанем дисати; и горим да додирнем, будем додирнут - дисање је само дисање пуним плучима.
Surovi, tvoj komentar zaslužuje poseban post. Hoćeš li to uraditi?
