Петак, Јул 31, 2009
31.07.2009. лета Господњег
Магарац и Медведица
( II. део)
*
Била је новогодишња ноћ. На фарми празнично расположење; чак су и животиње, радећи до исцрпљености тих дана, знале да их наредних дана чека одмор и обилнији оброк. По правилу ти дани су, ако преживите покољ, најлепши дани на фарми. Све је опуштеније, међусобни контакти се брже успостављају или обнављају, па се и тајне теже чувају али се лакше и подносе, пошто се све препусти забави и забораву. Поготово су свиње и ћурке биле орне да ударе бригу на весеље – није мала ствар не бити последица нечија колеративне штете, и битисање вам се не заврши као делић нечијег физиолошког процеса. Зато и не треба се чудити што су биле главни организатори новогодишње журке. До десет увече, све су животиње узеле учешћа у тој забави, осим нашег Магарца, на чијем измршављеном телу још су се видели трагови корбача према којима је био равнодушан. Недељама је слабо јео и пио, па је био и све слабији за рад; домаћин не знајући за Магаречеве муке, мислећи да Магарац се прави магарцем желећи да и њега, као газду направи магарцем, сваким га је даном све јаче тукао да би му то избио из главе.. Није то радо радио, поштоје он свог магарца волео – то је била добра и вредна животињка без које доста посла који се примечују када се не обаве, није мога урадити – већ није другачије знао како да Магарету дозове ранију памет. Магарац је све то чутке подносио, сањарио или певао о Медведици и освоме јаду; да ли у себи или на глас то више није било битно:
„Било где да кренеш,
а кренућеш сигурно негде,
стићи ћеш до ње,
још нико није пронашао место
где она била није,
где сада није;
тада јој реци,
али само узгред, случајно као,
да је магаре њено
њено још увек,
да ће док дише
то само бити,
ма колико патетично,
досадно, огавно
звучало, звечало.”
С последњим стихом у њему се пробудише још јаче зле сумње које су га мучиле испрепретено с његовом пожудом. „ А шта ако је сва моја љубав према Медведици само моја опсесија? А шта ако је ја уствари не волим ( да ли уопште неку могу волети ако с њом нисам живео, нисам подели зло, нисам јој упознао тамну страну и опростио све њене прошле, садашње и будуће падове); а шта ако ја уопште нисам кадар да волим, да прихватим другог? Зар нисам ли био свестан своје себичности у односу на њу? Шта сам ја о њој сазнао? Па, ја чак и не знам који се стихови њој највише свиђају; и зашто је повремено прилазила мени и мирисала ме? Боже, па мени то до сада никада није ни пало на памет да се упитам! А можда сам ја док сам причао с њом уствари жудио да успоставим додир са оним делом свог бића који сам потиснуо, убио у себи а сад му се то враћа као бумеранг.; да њу користим као средство да би себе опет објединио. А шта ако је она само пројекција, свих мојих односа са другим женкама; зар не би било нормално да сам тако заљубљен у неку магарицу, а не у Медведицу, с којом а приори и да хоћу не могу имати пун међуполни однос. Значи ли то, да уствари моја љубав и није безрезавно отварање и предавање другој особи, већ намерни покушај, да се кроз неприродни и неизводљиви однос са другом женком, уствари још више зацементирам и затварим за други пол; да због одбијања које сам знао да ћеме унапред стрефити, са својом патњом оградим у неосвојиву тврђаву, у своме егоизму самом себи довољан. Нисам ли уствари бедна кукавица, која жуди да буде вољена, призната у туђим очима, да би на тај начин побегла од самог себе, самоме себи не била магарац.”
Ма, колико чудно звучало, таква су га размишљења полако смиривала. Није да му она више није била драга кад би је призвао у себи, још увек је био нестрпљив да је види, него само више није осећао оно узбуђење помешано са болом и тескобом због којег је тешко дисао био збуњених мисли и сећања. Чак, гледајући остале како се госте на новогодишњој гозби поче му се враћати и апетит. Подиже се на ноге и полако приђе им. Свиње се прве обрадоваше, када га видеше, и шалом га позваше да се њима, као да је од почетка ту био, придружи у весељу.
„Биле три мачке; и као сваке мачке нису знале шта ће са собом, па решиле да се мало зезају: да претрчавју преко шина кад пролази воз, па која буде најближа локомотиви, а да не буде дотакнута, њу ће остале две да је дворе недељу дана. Прва мачка претрча, али је локомотива мало закачи по репу и бације тако да је сломила једну ногу. Друга мачка урди то исто, но због репа прође још горе, локомотива је баци и она изгуби две ноге. Трећа маца, видевши како су њене другарице прошле због репа, сави га и стави међу ногама, па крене да претрчава шине. Но, она се спотакне од свој реп, те пада под шине бивајући скроз испеглана. И; знате ли која је порука приче?”
Све животиње су чутале.
„Женке увек погубе главу када метну нешто међу ногама!” – реће крмак натеравши чак и магарца да се да у дреку.
До раних јутарњих сати, када су већ скоро све животиње полегале, наше Магаре скоро и заборави да је заљубљено у своју Медведицу. У таквом расположењу седео је са коњем и крмаком учествовајући у необавезном мушком разговору:
„Еј, моје мало Магаре, јеси ли добро? Баш си ме уплашио, мислио сам да ћемо те изгубити.” – упита га коњ.
Магарац одговори му насмешивши се и погледавши га као дете када хоће да сакрије неки свој несташлук,: „ Јесам, што не бих био?”
„Е, сад немој да се правиш мутав; сви знамо да си одлепио, него нам не иде у главу у коју магарицу, када их нема нигде у близини? Реци, остаће међу нама, можда ти можемо помоћи – упитага крмак полу саркастичним гласом – „Од мене не мораш да се бојиш, нисам ја коњ па да јој могу увалити;и ако немам ништа против све да пробам, једном се ипак живи.”
„Ма, дај пусти га на миру. Видиш да се наш песник тек опоравља. Извини неће мо више о томе. Само ти дођи к себи. а што се тиче женки, ако хоћеш мој савет, треба бити опуштенији. Ми смо ипак два света која су не способна да до краја буду искрена и заједно. Љубав и задовољство, срећа и опуштеност, поштовање и пожртвеност и све оно што се среће у правом пријатељству између два мужјака, ако се и деси између два пола то је краткотрајно; и све се на крају сведе на поштовање физиолошких и моралних обавеза. Изнад тога се још ни један пар није уздигао. Ма, то је и нормално: оне траже да им читамо мисли, да решавамо њихове проблеме, да пристанемо на њихове уцене, да им неповерујемо у ништа што тврде, показујући да им верујемо у све што раде, постављају питања на које не траже одговоре већ да их чујемо, по правилу пречуте све што желе да нам кажу и да не набрајам више. Изгубити главу због њих то је неразумно. То они од нас и не траже; ми им трабамо живи, као потврда њихове тржишне вредности и ништа више. Зато лепи мој узми све што ти пружа живот, поштуј и до краја искористи оно што ти је дато и када тога нестане продужи даље. Сами се рађамо и умирамо, зато максимално док можеш искористи ово мало времена које проведеш овде међу живима.”
„У праву је коњ. – настави његову причу крмак – Ето, ја сам био једном с једном свињом: памет ми је и срце узела. На почетку је ја и нисам баш много волео, често сам је варао и није ми било баш стало до њених жеља или ставова. Више је ту била да се не бих играо сам са собом и зато што је супер спремала храну. Признајем никада нисам боље јео. И ту ме мала упецала. Навикнут на њену храну, и што ми је док сам с њом, угађала у свему, ја сам све мање одлази од ње. И као будала све више посматрао, и упијао убедивши себе да уз њу могу остарити и сасвим лепо проживети, а да се много и не мучим, пошто ми је све што ми је од једне женке требало било на дохват руке. Прц братац мој! Тада ме је оставила, рекавши да сам јој досадан, предвидљив; и џабе што сам, сада када сам тако добар све оно што је маштала о мушкарцу док је била мала, она не може више самном јер је гушим! Е, то ти је женски мозак, па се носи сањим! Сад сам онај стари: који их вара, туче, вређа и понижава и лепо ми је; не пада ми памет да се мењам! Оне могу само да због мене плачу; ја због њих да се смејем!” – и заврши крмак, што је гласније могао свој монолог, пробудивши остале животиње напустивши Коња и Магарца.
„Да, да у праву сте, рече равнодушно Магарац осетивши да је помало самоме себи смешан због своје скорашње заљубљености и крену према излазу из штале – идем мало да пролуфтирам главу; пуно ми је свега и свачега, хоћу да ми се слегне ваша мудрост”- те заврши своје обрачање Коњу уз благ осмех.
Магарац, као најгорим бичем ударен укопан стаде; а онда попут крилатог Пегаза излетео је потрчавши ка шуми; оној шуми пред којој је ко зна колико пута стајао решен да у њој уђе, да потражи Медведицу али пред чијом тамом и тишином био разоружан и приморан да се врати назад на фарму „Боже како се раније нисам сетио; па да медведи сада спавају, она ме није одбацила.” Имао је утисак да лети, да може све, чак да је у шуму и ако се чуло завијање вукова. „Она је тамо, она ме чека, морам бити поред ње када се пробуди!” – беху мисли које му дадоше снагу да преплива поток. Но, пред саму шуму чекали су га вукови који данима нису јели, те више од самог магарца беху изненађена кад опазише да плен трћи ка њима. Није им требло много да крену према њему. Магаре није осећало страх;уствари није ни било свесно шта ради када је утрчало у чопор и почело да се с њим туче изнадивши их потпуно, натеравши их да се мало повуку и прегрупишу. Видело је само своју Медведицу како спава испуњен пожудом да се пробуди поред ње; зато га више разбесни то што му вукови стоје на путу његовој жељи, неголи што је осећало страву да би могао бити поједен од њих.
„Људи, помагајте;вукови ми поједоше магаре – урлао је његов газда дозивајући остале укућане да му помогну – помагајте, дајте пушку.”
Драње људи додатно уплаши вукове, који се скоро сасвим повукоше ка шуми; али њих још више узбуни што је Магаре ишло и даље ка њима. Одједампут цео чопор наспрам њега стаде у одбрамбени став чекајући сада шта ће он урадити. У то се зачу пуцањ и убрзо урлик Домаћина: „ Не пуцај престани, магарца си погодио.” Кад је задихан стигао са бакљом до њега, Магаре је већ је крваво лежало у снегу имајући пред својим очима њену слику како сва у миру, љупка и насмејана спава. Све бих дао, што је имао на свету, само да сања њега.
Ох, не само да је у срцу мук,
да сам у праву, да занемим,
ох, не само да сам здрав,
да сам жив, да те објасним. – беху му последњи стихови које је изговарао у себи док су га уносили у шталу.
*
Како се приближавало прелеће, упркос повреди, магарац је био све јачи и јачи; чак се и сам трудио да што више физички ојача. С друге стране, и ако је знао да се Медведица ускоро треба појавити на појилу, немир га није напуштао. Сваким даном је био све нестрпљивији да је сретне, тако да је све мање спавао, све више певао песме, и живео у сновиђењима и сновима. Чак је видео себе као њен мужјак са којим има пород. Живео је у свом свету који је све мање имао додирних тачака са осталим живим бићима. Није му сметало, што Домаћин, уплашен његовим покушајем да оде у шуму, одмах га после посла доводи у шталу, везујући га чврсто. Из своје штале је могао добро видети које животиње долазе на појило – медведи се још нису појавили - а одлазак тамо би му само повећао патњу, јер би све одисало њом, а ње не би било. Са Коњем, које ипак некако прокљувио да је Нагаре заљубљено у неку дивљу животињу имао је договор: помоћиће му, када му то буде потребно, да побегне из штале тако да је са те стране био миран. Остале животиње, схвативши да је одлепио ради љубави, нису га ни дирали, незаинтересовано су чекали да виде шта ће се даље десити.
Пакао је почео са доласком првих медведа. Већ су данима долазили на поток, неки су се нови појавили, само ње није било. Магаре се толико узјогунило да је одбијало да иде на посао, скоро престајао јести и пити, стајаћи само поред отвора штале одакле је могло видети које животиње долазе на појило. Џабе је било што га је газда час тукао, час проклињао, да ради и једе; магарац је изубијан и измршављен терао по своме: гледао према потоку и чекао да се она појави. Песма попут ове је најбоље осликавала тадашње његово стање:
Додир ми хладан,
огањ ми самога себе греје,
и ма колико буке,
само тишина,
нема ме, а ту сам.
свуда очи,
и када нема ко да гледа,
мук,
а борба за живот без милости.
Самоме себи страх највећи,
Ти,
јер не гризеш изједаш,
влага Твојих усана,
ни месо, ни крв.
Мртав сам,
јер сам жив,
и само Ти то не треба,
убедивши себе
да се неком другом' дешавам.
Додир,
само додир је довољан
да се може дисати,
додир у мени,
ни да је хладан!
Сновиђења попут овог најбоље описује с чиме је био опседнут:
„Видео је како се поред њега буди и осећао је њен мирис као да је ту. Уживао је док је била сањива и знао је да ће бити тај дан најјаћи на свету: с њом у оку је започео дан. Шетали би се заједно или упутили на далеки пут, да иза седам гора и седам гора пронађу Недођију, обечани рај сви живим створењима, успут се додиривајући и миришући се. Случајни додир њеног тела, који су се стварно збило, још су се осећали на његовој кожи чинећи да она увек затрепери када би се сетио њих. Увече би он, уз залазак Сунце причао о својој љубави кроз стихове, не кријући се више иза давно изчезле магарице. Чак је све више сањао да имају порода, који су лепи, добри и снажни попут ње и паматни и упорни попут њега. Знао једа је за другог ово све била патетична слика, али је за њега то била једина стварност и он је уживао у њој и патио што ту јаву још није додирнуо. Ма, било где да се окренуо, било шта да је погледао, све га је подсечало на њу, а она му није ни нашта сличила.”.
Можете онда замислити тај трен када је напокон видео – била је у друштву једног мечића – а он везан и остављен сам у штали. Из све снаге крете да је позове, али му појава мечета узе дах. Срце му је тукло у устима; очи су му хтеле да излете. Мече, немирно попут веверице играло се уз њу, не дајући јој да више од десетак секунди пије воду. Но, она се није љутила на њега, само би га нежно к себи привукла шапама, језиком помиловала, те пустила да се даље игра. Понашала се према мечету како је Магаре сањало да ће се опходити прему њему. Схватио је да је странац, да јој не треба и да је сретна и без њега, а због другог створа. Спонтано је зауставио дах, оглувео и ослепео за све око себе, без мисли и осећаја. Не зна ни сам колико је то потрајало, најрадије би био да је мртав и да се никад није родио, кад зачу њакање, боље рећи покушај њакања. То га је дозивала Медведица.
Магарац из све снаге почео да јој се јавља: „Ту сам ја! Не одлази! Сад ћу ја! Не иди молим, те; само немој то! Ту сам! Не одлази! Чекај ме!”
Ма, колико се ритало, ма, колико зубима покушавало да прекине конопац с којим је био везен, Магаре је све више било упетљано. Дозивао је Коња, али га Коњ није чуо; дозивао је било кога; али га нико није чуо. Почео је и Бога да дозива:„Боже помози ми; боже молим те, а ко ће, ако нећеш ти; Боже, молим те, погледај ме! спаси ме!”Но, из тог правца се само чула тишина. Већ доста запетљан био је поприлично удаљен од отвора одакле је могао видети поток. А и умор је чинио своје, те му је глас, односно њакање било све тише и тише. Медведица схвативши да се с Магарцем ипак нешто дешава урликну да долази. Но, то је магарац једино разумео, остале животиње то схватише као напад беснила код ње, те се повукоше са појила, а људи са фарме чујући њено дозивање помислише да то Медведица због зимског сна излудела од глади хоће напасти њихову стоку, те дохватише се пушке и почеше по њој пуцати, што уплаши мало мече те оно скоћи у воду. У истом трену Магаре не знајући шта се напољу дешава са последњим атомима снаге, затрча се да би се ослободило, али само притеже канап још јаче око врата урезавши га до крви и паде без гласа. Медведица стаде као укопана. Не чувши више магаречев глас, знала је да се нешто с њим дешава, но истовремено је гледала како се њено мече бори са водом – ово му је било прво искуство пливања и још је било доста не сигурно. Такође, и ако доста удаљени, да би је могли озледити, људи су више из страха него ли из потребе пуцали у њеном правцу. Погледавши још једном ка штали, Медведица ипак крену ка мечету које је и само некако допливало до обале, те се уплашено одмах затрчало ка шуми. Она одмах потрча за њим више се не осврчујући иза себе.
Коњ који је са Домаћином пристигао после петнаестак минута у штали, виде Магаре како сво упетаљно, без иједног покрета, осим откуцаја срца, животари; и како газда ослободивши Магарца свих веза поручује сину да је време да га продају Циганима који са чергом пролазе поред њихове фарме. Схвативши каква судбина чека нашег јунака, који је безвољно буљио у једну тачку не дајући знакове да је било чега свестан, Коњ, када је изашао Домаћин из штале, приђе Магарету и свом га снагом удари са обе задње копите усмртивши га на месту. Крмак запрепашчено погледа у правцу коња који само добаци:
„Јебала вас сва памет,
разум и мудрост овога света,
ако љубави немате,
ако због ње нисте кадри
да горите, сагорите.”
„Ти ћеш да ми кажеш.”– одговори му крмак и оде да се ували у блато.
Тад се проломи урлик медведа или њакање магарца из правца шуме, о томе се још воде расправе и ако је то слично као бабе и жабе, да се учини свим животињама, и на појилишту, и на фарми, да је бука излетела из хиљаду грла. Коњ, тада једини баци поглед на Магарца, из чијег мртвог ока потеће суза, у којој се могао расазнати лик Медведице.
(крај)
Propustila sam prvi deo ove neobične basne koja tako neodoljivo priča o ljudskim odnosima. To što mešaš ч i ћ malo me dekoncentrisalo, ali u celini priča je sjajna.
