Четвртак, Јул 30, 2009
30.VII.2009. лета Господњег
Магарац и Медведица
(I део.)
Био једном један Магарац; као сваки магарац представе није имао да је магарац. Знао је само да на небу нису звезде, већ само вест да су некад постојале, видео је да су сити најгладнији, највише се наслушао оних који нису ни били свесни да причају, и једио се јер је дато многима све што је сањао да њему припада. Све у свему, типично за магарца.
Но, он није био обичан магарац; он је био песник и на то је био поносан. Ниједна животиња у његовом окружењу није поседовала тај дар, многе и да су га имали не би знале шта радити са таквим талентом. Због тога је Магарац само себи рецитовао своје песме, сматрајући да је то природно, барем онолико колико је нормално то што још није био са ниједном магарицом, да би с њом имао мале мгариће. Не зато што их није још упознао, већ зато што му је код њих увек нешто сметало: једана је имала превелике уши, друга би, када би била поред њега, само њакала, трећа је имала више бува него он, с четвртом никада није знао да ли је с њом у друштву или се уопште познају, пета је била превише млада, шеста превише стара и итд. Није ни чудо што је, када би се све животиње недељом или празницима одмарале на фарми, он све чешће остајао напуштен: магарећи род је заборављао да он постоји, а њему баш и није било претерано стало да се са њима дружи. У светлу тих околности, драги читаоче, започиње наша прича.
Поред фарме, на којој је живео наш јунак, из оближње шуме, текао је поточић са најбистријом и најсвежијом водом у читавој земљи. На том потоку, на самој граници између шуме и ливада, повремено, најчешће кад се још није подигла јутарња магла и док осим петла на фарми још није нико био будан, долазио би магарац да пије воду. А пошто не постоји ниједна добра ствар на свету која може бити сакривена, на том појилишту, у то време пристизале су и друге животиње, жељне да у миру и без страха угасе ноћну жеђ и прикупе снагу за нови дан. За разлику од магарца све су оне потицале из шуме: брзоскочни вечитоплашљиви ушати зечеви разних боја чија је једина брига била у животу да се што пре наједу, напију и размноже пре него ли постану нечији плен; брзоудне, живахне, црвеносмеђе, дугорепе веверице, неспособне да су бесне, да буду на једном месту више од пар секунди, сналазећи се боље у висинама, у дрвећу, неголи на тлу; златножуте куне са јаким и снажним ногама и ноктима са којима дуго, немилосрдно и упорно прогањају плен, попут веверица и зечева, а за чије крзно људи су у стању да дају и по две краве; црнобели, углавном слепи али изваредног мириса сваштоједни јазавци који углавном проводе живот у групама, у мараку, под земљом, до краја живота међусобни странци; кичменоснажне за тло чврсто приковане склоне мимикрији змије које подносе туђе присуство само кад лове плен; рђастоцрвени и кестењасти сиви, складно по целом телу грађени срндачи и срне, са витким дугим ногама с којима грациозно ходају, скачу и пливају, стално у центру нечије пажње; и њима по коституцији и плашљивости слични јелени и кошуте чија је снага и лепота пре долазиле из онога што су носли на глави неголи што су у њој имали; црне с плавкастим одсјајом интелигетне али веома бучне вране, што су стално скупа, међусбно одане, но, често досадне и напорне за све остале животиње; господари висина и неприступачних литица горди орлови који се нису бојали никог нити су способни за дружење са другим животињама; сиви и чопорни, увек ради за игру и лов вукови, страх и трепет целе шуме; дугоноги, великоушни, брадати, тамносмеђи рисови, углавном сами и дивљи, никоме потребни; и мрки, густокрзни сваштоједни медведи, којих су се и вукови чак плашили, али чијег присуста, када били сити, ни зечеви не би се бојали већ би гледали да буду што ближи њима.
У таквом друштву, наш Магарац је све чешће пијо воду и пријатније се осећао, неголи на фарми. Можда и зато, што је осећао да је у односу на све те животиње ипак он нешто посебно. Једини је био домаћа животиња, једини је могао гасити жеђ и ван тог потока, и једини је од свих њих он био магарац.
Полако су почеле да му прилазе друге животиње. Наравно, прве су биле вране. Али авај, џабе што му је то у почетку годило – слетевши на његова леђа таманиле су буве и паразите који су били око њега и на њему – када су непрестано скичале и скичале, не дозволивши му да им се ниједном обрати. На крају биле су већа напаст неголи штеточине које су таманиле. Убрзо је променио место одакле је пио воду, гледавши да буде што даље од њих.
Следеће су биле веверице. Но, са њима није успоставио контакт: дражесне и фине вртеле су се крај његових ногу стално га гледајући као да је он разлог зашто су тако сретне. Па, ипак чим би се сагао да би са њима започне разговор, оне би још хитрије побегле ка дрвећу остављајући га самог. Са кунама је било мало другачије. Оне су се њему свиђале, годила му је њихова одлучност и упорност која је бар било толика колико је њихово крзно било прелепо. Међутим, куне за њега нису мариле. Пролазиле су поред њега као да није ни постајао. Контакт није био успостављен ни са зечевима. Био им је одвише стран, да би ризиковали да су у његовом присуству.
Тек са јазавцима је успео да успостави какав такав однос. Брзо су научили да поред њега пију воду. У паузама би застали, окренули би се ка њему и чутке би га гледали стално миришуићи ваздух који је из његовог правца долазио. Он их поздравио, они су климнули главом, он је додао како је баш дивно поред потока, они би и даље климали главом, он је даље причао, они су и даље покретима главом потврђивали шта им је казао и на тај начин, сваки следећи пут се продужавао њихов разговор. Змија, која стицајем околности било увек ту близу и даље би наставила непокретно да лежи неизантересована, ни да им нападом својим прекида разговор, ни да им се придружи у часкању. Али су им се зато брзо прикључили срндачи и срне, јелени и кошуте, који су испрва, стојећи поред њих, разговарали између себе, а онда би се и они, један по један, обратили јазавцима. И ако се ниједном нису директно окренули ка магарцу, он је ипак био задовољан: кад би он започео неку причу сви би они зачутали – слушали су га. Вукови који су редовно чопоративно силазили поред потока и по који рис нису се прикључивали овој новој дружини. Помало затечени са новом ситуацијом, са оклностима да су и зечеви пришли овој скупини дозволивши све чешће себи луксуз да стоје на две ноге стално вртећи главу од говорника ка говорнику, вукови су и сами све више биле опуштени све више играли између себе, док су рисови све дуже ленствовали поред воде. На крају чак су и орлови, у односу на групу која је стајала око магарца, све ближе почели пити воду, заједно са медведима.
Попијмо браћо, попијмо сестре,нек' нам живот кроз вене протече;
нека се чује, нека се зна,
ми смо дружина весела!
Настаде тајац. Нико то од никог није очекивао, поготово не од магарца. Њега распали још више тишина, јер је осетио целим својим бићем да је први пут у животу, са оним што је најлепше у њему допре до других животиња, да ће бити примечен, издвојен из гомиле, да ће се о њему причати. Поче зато још гласније певати нову песму:
Кол'ка је ноћ, дан је још дужи,
кол'ко је туга радост је већа,
када сви запевамо,
живога Бога прославимо!
Граја се поче дизати; наравно прве су се чуле вране, затим и веверице; и по кој се зец поче дизати глас. Магарцу се дојми да му још мало треба да их све распали, те започе трећу песму из петних жила до пуцање гласа:
Дуга је ноћ заспати не могу,
срце ми лудо, лудо бије,
дах ми краде на уста ми излази
срце ми због ње немирно, живо!
Кад је испевао и трећу песму, остаде скоро без гласа, насупрот осталих животиња (чак су се придружили томе и орлови и змије), које су се смејале на сав глас. Њихова вриска и дрека узбуди и животиње на фарми, који се почеше све гласније јављати због знатижеље. Магарац све време док је певао није приметио једну најосновнију ствар: магарећи језик само донекле разумеју коњи, срндачи,кошуте и свиње и ниједна друга животиња. Тако да је његово певање уствари беше све јаче и јаче њакање, које је било додатно накарадно са његовим изразом лица док је покушава да што непосредније допре до срца сваке животиње. Збуњен и не знајући зашто је испао Глупи Август поче се полако повлачити од воде, излазити из дружине. Остале животиње и ако су причале свака свој језик неразумевајући се, добро су се забављале имитирајући га како пева и непримечујући да магарац више није међу њима.
Повлаћећи се уназад, више збуњен неголи тужан, са лицем на којем осим живих очију и спутених ушију све беше мртво, он удари у нешто огромно, длакаво и меко. Окренуо се и престрашио. Испред њега је стајала Медведица – велика и јака у најбољим својим годинама.
Очима му се насмешила, тихо му пришла и помирисала га док су му још клецала колена. Но, наше Магаре нагло подиже главу показа зубе помисливши у себи:
Е, па скупо ћу кожу продати.
Ако сам као магарац живео
као магарац не морам завршити;
боље је и мечки занимација,
за зубе, десни бити,
неголи мрав који се пред свима склања!
Мечка, ко да је знала те његове мисли, само се од његово очеша својим телом, прође поред њега и после пар метара окренувши се према њему, накрививши мало главу у страну сва насмејана поче пуштати гласове, који и ако су били медвеђи, магарац је био убеђен да их је сасвим добро разумео:
„Еj па ја сам потпуно затечена са твојим стиховима, који су прелепи наравно; мого би и други пут да још нешто изрецитујеш”. Затим се окрете, не очекујући магаречев одговор те се полако запути ка шуми. Магарац је немо посматрао све док му се није изгубила из вида изненађен да су медведице у стању да грациозно ходају попут срна и кошута које од тада све мање и мање примечивао. Да не говоримо о кунама.
*
Наредних дана наше Магаре је користило сваку прилику да изађе на поток. Наравно, не да би гасио жеђ већ да би што боље упознао Медведицу; остале животиње које су се и наредних дана смејале када би га виделе, и покретима показивале да бих опет биле раде чути како он пева, све је мање примечивао. Полако све је даље од њих пио воду, тако да је опет био усамљен на појилишту, стално напет у ишчекивању да Медведица се појави из шуме. Но, она није долазила данима, што је више убрзало рад његовог срца и појачавало његову машту. Зато се не треба чудити што је радећи на имању, носећи разне терете путујући данима или излазећи на поток певао свакодневно у себи своје нове песме; било их је толико да је могао објавити збирку. Није их све памтио, ипак је он био магарац, сећао се тек пар стихова које је понављао као молитвену мантру:
Не дозволи да си сан Можда те није ни било Где да одем,
приђи, додирни ме само игра сена где да пођем,
буди крв и месо ти! у души мојој. а да опет ниси ти.
Пар пута ношен огњеном жељом прилазио би на појилу осталим медведима, с надом је ипак погрешио, да је она ту међу њима, само да се нису препознали; по правилу такви су се сусрети завршавали тако што би се неки медо окренуо љутито према њему, показујући зубима и шапама зашто је медвед, те је наше Магаре повлачећи се спуштеном главом и дрхтавим ногама одмах било свесно зашто је магарац.
А онда, када је почео губити наду да ће је икада више видети, приметио је како стоји на самој ивици шуме. Хтеде најаће што може да је дозове неким својим стихом, но сетивши се брзо да ће то бити у обичајно њакање, стаде; имао је осећај, и ако је стајао са стране у односу на остале животиње, да све оне чекају да се опет огласи, па да се почну смејати на сав глас. Инстиктивно је спустио је главу као да пасе, а онда посрамљен због свог чина хитро је подиже; но ње више није било. Ма колико се трудио, погледом јурио, мењао место одакле је пио воду, прилазио осталим животињама, у једном трену је чак пришао самим вуковима и замало згазио змију, ње није било ни у траговима; као да је никад није ни стајала на само стотинак метара од њега. Одлазећи назад ка фарму бацио је поглед још једном ка потоку, животиње су мирно пиле, неке долазиле, неко одлазе, као свако јутро; осећао је да већина њих не би ни приметили кад се не би појавио сутра.
Тих је ноћи непрестано њу сањао. Како се опет појављује, тамо где ју је последњи пут видео, како јој хитро прилази, упркос осталим медведима, како успут и ког вука закачи копитама, како се радује што га види, те заједно са њим одлази до ливада где проводе цео дан. Слична је имао и сновиђња преко дана. Све у свему, јадано наш Магаре постаде полако свесно да се заљубљује у медведицу. Можете тек замислити његову срећу, када се појавила једнога дана на појилу, тик поред њега, главу спустивши ка потоку, баш када је намеравао отићи одатле. Гледао је, не испустивши глас, не осећајући ништа, немајући ниједну мисао у глави – тотално празан и укочен. Када је угасила жеђ, подигла је главу, окренула се ка њему, пришла му опет га омирисала и рекла му медвеђим језиком који је он у целости разумео несвестан да то није нормално:
„И; могу ли чути неки нови стих?”
„Срце жедно љубави жељно,
љубе нигде у оку нема,
срце чути, срце пати,
љубу љиби други неко - одговори јој он ни сам не знајући одакле су дошли ти стихови.
„Лепо је бити заљубљен.” – реће му гледајући га право у очи. Учинило му се у трен да је једва зауставила сузу. Њен одговор га поврати и он опет беше свестан себе у себи. Понудио је, ако има времена да прошетају заједно; она пристаде и они пратећи поток полако су се удаљавали и од шуме и од фарме. Остале животиње су и даље наставиле да гасе жеђ непоказавши ничим да се нешто необично десило.
Он је, одговарајући на њена дискретна питања изврћући истину, говорио све директније о себи: како је годинама заљубљен у једну магарицу, како јој не зна прићи, како је због ње постао песник, како му је срце годинама лудо и да више не зна шта да ради са собом – да је себи самом највећи странац. Медведица га је све време чутке слушала, повремено дотачући га својим топлим телом не слутећи да га тиме још више раздражује и да он уствари углавном открива своја осећања према њој кријући се иза магарице која је уствари постојала и због које је стварно пропевао али којој одавно није испевао ни једну песму и која више не живи на његовој фарми. Тако сакривен почео је све више да рецитује, да се осећа слободнијим и јачим. Имао је осећај да је могао носити се са чопором вукова, да је могао сваком медведу изаћи на црту и сваком човеку рећи не и да му најзад сан постаје јава. Толико се био занео да није ни приметио да су се вратили на појилиште, да је време да се растану, а да он није сазнао ништа о њој. Било му је криво, проклињао је себе што је глагољив и себичан али јој се није извинуо. На растанку Медведица му реће , да бих га радо још који пут видела, даје сретна што га је таквог упознала, те ако хоће да је види нек долази предвече пошто тада углавном силази на поток. Магарац би још пресретнији – не само што га је хтела видети – већ зато што је разумео зашто је тако дуго није видео: у различито време су долазили на појилиште. Док му се губила из погледа нестајући у шуми, уживао је гледајући је док хода: елегатна попут кошуте, гипко и дубоко сигурна у себе, без страха од било ког, ступала је као лавица. Пре него што се окренуо ка фарми, подигао је главу склопио је капке задржавајући слику њенога хода што дуже испред својих очију; желео је да ту слику и док спава има пред собом.
*
И од тог дана нашем магарцу живот постаде толико занимљив да је ушао у причу, коју вам и ја сад препричавам и која ће се још вековима селити са усана на уво и назад.Песме попут ове нису му силазиле с а срца:
Ој, љубо, ружо румена,
пођи куд' те душа вуче,
па у моје дворе стигни,
на срце ми образ мети,
медно лице огањ живи,
мојој души живот вечни!
Но, сад се више њих није стидео. Певао их је на сав глас: радећи на фарми, одлазећи на поток или дружећи се са својом Медведицом. Наравно, још није имао храбрости да јој призна, да је све те песме спевао њој. Вадећи се на ишчезлу магарицу удварао се Медведици све се надајући да ће она једном прекинути све, рећи му како зна да ју воли и дати му до знања да ни она не може без њега живети. Али она му то никада није рекла, увек га пажљиво саслушавши до краја, стално насмејана и тужним погледом у очима који је магарац хтео одгонетнути, но никада не успевши због своје приче, пошто ни себи није дао времена да пита њу нешто о њој. Због тога се увек горко кајао, када би се растајали, убеђујући себе да се то више неће поновити, па, ипак никада није одржао реч.
Такво његово понашање прво покрену, а затим повећа интересовање животиња према Магарцу. Нису му се више смејали већ су зачуђено чутали ишчекујући да ће се магарац кад тад излајати. Све је више расла фама око понашања Магарца, пошто ниједна магарица није живела нити на фарми нити у њеној близини. Још више су били збуњени с тиме што се Магарац није ни с'ким дружио осим повремено са својом Медведицом, што је било само по себи за неповеровати. Са таквим осећањима у себи, понашањем и атмосфером око себе Магарац дочека јесен, а да и даље ништа није знао о њој.
Једном, пред сам почетак октобра Медведица му на растанку реће да не зна када ће се следећи пут видети, пошто збох долазеће зиме има да одради доста посла. Магарцу то беше мало криво, но није се претерано узнемирио због тога – није му ниједном речју споменула да не жели да га више виђа. Растали су се да се нису само договорили када ће се тачно опет видети и ништа преко тога. Магарац је настављао и даље да предвече долази поред потока али Медведица се ниједном није појавила; чак убрзо више нити један медвед.
Живот му се полако претварао у пакао. Мирис њеног крупног али меког тела којег је знала да остављала чешајући се од разна стабла још дуго је био присутан у ваздуху; магарац је одлазио ритуално до тих дрвећа у повратку са појила не желећи да крене на починак, а да нема траг ње у себи. Слика њеног осмеха, погледа којим га упија целог и једва приметна суза која тек што није кренула низ њен образ стално је лебдела испред његових очију чинећи све више да је у његовом погледу свет само тренутна игра сенки. Њен глас је толико био присутан између његова два увета да је остале гласове сводио на један тон. Све у свему, што је дуже није било то је више био испуњен с њом. Пред крај јесени та обузетост га толико захвати да одлазећи до појила све мање је гасио жеђ, а све дуже је стајао поред шуме и песмама дозивао Медведицу. Само сад остале животиње све више су разумеле његово њакање, те су чак и вуокви били упознати са магаречовом тугом остављајући га на миру. Сасвим разумљиво; да ли у животу постоји веће казне него кад вам срце излуди због љубави, изгубите разум, и време сведете на чекање неког ко неће и не уме доћи. Да, управу сте, само Магарац може себе довести у такво стање!
(крај I дела; наставак у чланку 31.07.2009. лета Господњег - блог није кадар из једног дела да објави целу причу)
