31.07.2009. лета Господњег
Магарац и Медведица
( II. део)
*
Била је новогодишња ноћ. На фарми празнично расположење; чак су и животиње, радећи до исцрпљености тих дана, знале да их наредних дана чека одмор и обилнији оброк. По правилу ти дани су, ако преживите покољ, најлепши дани на фарми. Све је опуштеније, међусобни контакти се брже успостављају или обнављају, па се и тајне теже чувају али се лакше и подносе, пошто се све препусти забави и забораву. Поготово су свиње и ћурке биле орне да ударе бригу на весеље – није мала ствар не бити последица нечија колеративне штете, и битисање вам се не заврши као делић нечијег физиолошког процеса. Зато и не треба се чудити што су биле главни организатори новогодишње журке. До десет увече, све су животиње узеле учешћа у тој забави, осим нашег Магарца, на чијем измршављеном телу још су се видели трагови корбача према којима је био равнодушан. Недељама је слабо јео и пио, па је био и све слабији за рад; домаћин не знајући за Магаречеве муке, мислећи да Магарац се прави магарцем желећи да и њега, као газду направи магарцем, сваким га је даном све јаче тукао да би му то избио из главе.. Није то радо радио, поштоје он свог магарца волео – то је била добра и вредна животињка без које доста посла који се примечују када се не обаве, није мога урадити – већ није другачије знао како да Магарету дозове ранију памет. Магарац је све то чутке подносио, сањарио или певао о Медведици и освоме јаду; да ли у себи или на глас то више није било битно:
„Било где да кренеш,
а кренућеш сигурно негде,
стићи ћеш до ње,
још нико није пронашао место
где она била није,
где сада није;
тада јој реци,
али само узгред, случајно као,
да је магаре њено
њено још увек,
да ће док дише
то само бити,
ма колико патетично,
досадно, огавно
звучало, звечало.”
С последњим стихом у њему се пробудише још јаче зле сумње које су га мучиле испрепретено с његовом пожудом. „ А шта ако је сва моја љубав према Медведици само моја опсесија? А шта ако је ја уствари не волим ( да ли уопште неку могу волети ако с њом нисам живео, нисам подели зло, нисам јој упознао тамну страну и опростио све њене прошле, садашње и будуће падове); а шта ако ја уопште нисам кадар да волим, да прихватим другог? Зар нисам ли био свестан своје себичности у односу на њу? Шта сам ја о њој сазнао? Па, ја чак и не знам који се стихови њој највише свиђају; и зашто је повремено прилазила мени и мирисала ме? Боже, па мени то до сада никада није ни пало на памет да се упитам! А можда сам ја док сам причао с њом уствари жудио да успоставим додир са оним делом свог бића који сам потиснуо, убио у себи а сад му се то враћа као бумеранг.; да њу користим као средство да би себе опет објединио. А шта ако је она само пројекција, свих мојих односа са другим женкама; зар не би било нормално да сам тако заљубљен у неку магарицу, а не у Медведицу, с којом а приори и да хоћу не могу имати пун међуполни однос. Значи ли то, да уствари моја љубав и није безрезавно отварање и предавање другој особи, већ намерни покушај, да се кроз неприродни и неизводљиви однос са другом женком, уствари још више зацементирам и затварим за други пол; да због одбијања које сам знао да ћеме унапред стрефити, са својом патњом оградим у неосвојиву тврђаву, у своме егоизму самом себи довољан. Нисам ли уствари бедна кукавица, која жуди да буде вољена, призната у туђим очима, да би на тај начин побегла од самог себе, самоме себи не била магарац.”
Ма, колико чудно звучало, таква су га размишљења полако смиривала. Није да му она више није била драга кад би је призвао у себи, још увек је био нестрпљив да је види, него само више није осећао оно узбуђење помешано са болом и тескобом због којег је тешко дисао био збуњених мисли и сећања. Чак, гледајући остале како се госте на новогодишњој гозби поче му се враћати и апетит. Подиже се на ноге и полако приђе им. Свиње се прве обрадоваше, када га видеше, и шалом га позваше да се њима, као да је од почетка ту био, придружи у весељу.
„Биле три мачке; и као сваке мачке нису знале шта ће са собом, па решиле да се мало зезају: да претрчавју преко шина кад пролази воз, па која буде најближа локомотиви, а да не буде дотакнута, њу ће остале две да је дворе недељу дана. Прва мачка претрча, али је локомотива мало закачи по репу и бације тако да је сломила једну ногу. Друга мачка урди то исто, но због репа прође још горе, локомотива је баци и она изгуби две ноге. Трећа маца, видевши како су њене другарице прошле због репа, сави га и стави међу ногама, па крене да претрчава шине. Но, она се спотакне од свој реп, те пада под шине бивајући скроз испеглана. И; знате ли која је порука приче?”
Све животиње су чутале.
„Женке увек погубе главу када метну нешто међу ногама!” – реће крмак натеравши чак и магарца да се да у дреку.
До раних јутарњих сати, када су већ скоро све животиње полегале, наше Магаре скоро и заборави да је заљубљено у своју Медведицу. У таквом расположењу седео је са коњем и крмаком учествовајући у необавезном мушком разговору:
„Еј, моје мало Магаре, јеси ли добро? Баш си ме уплашио, мислио сам да ћемо те изгубити.” – упита га коњ.
Магарац одговори му насмешивши се и погледавши га као дете када хоће да сакрије неки свој несташлук,: „ Јесам, што не бих био?”
„Е, сад немој да се правиш мутав; сви знамо да си одлепио, него нам не иде у главу у коју магарицу, када их нема нигде у близини? Реци, остаће међу нама, можда ти можемо помоћи – упитага крмак полу саркастичним гласом – „Од мене не мораш да се бојиш, нисам ја коњ па да јој могу увалити;и ако немам ништа против све да пробам, једном се ипак живи.”
„Ма, дај пусти га на миру. Видиш да се наш песник тек опоравља. Извини неће мо више о томе. Само ти дођи к себи. а што се тиче женки, ако хоћеш мој савет, треба бити опуштенији. Ми смо ипак два света која су не способна да до краја буду искрена и заједно. Љубав и задовољство, срећа и опуштеност, поштовање и пожртвеност и све оно што се среће у правом пријатељству између два мужјака, ако се и деси између два пола то је краткотрајно; и све се на крају сведе на поштовање физиолошких и моралних обавеза. Изнад тога се још ни један пар није уздигао. Ма, то је и нормално: оне траже да им читамо мисли, да решавамо њихове проблеме, да пристанемо на њихове уцене, да им неповерујемо у ништа што тврде, показујући да им верујемо у све што раде, постављају питања на које не траже одговоре већ да их чујемо, по правилу пречуте све што желе да нам кажу и да не набрајам више. Изгубити главу због њих то је неразумно. То они од нас и не траже; ми им трабамо живи, као потврда њихове тржишне вредности и ништа више. Зато лепи мој узми све што ти пружа живот, поштуј и до краја искористи оно што ти је дато и када тога нестане продужи даље. Сами се рађамо и умирамо, зато максимално док можеш искористи ово мало времена које проведеш овде међу живима.”
„У праву је коњ. – настави његову причу крмак – Ето, ја сам био једном с једном свињом: памет ми је и срце узела. На почетку је ја и нисам баш много волео, често сам је варао и није ми било баш стало до њених жеља или ставова. Више је ту била да се не бих играо сам са собом и зато што је супер спремала храну. Признајем никада нисам боље јео. И ту ме мала упецала. Навикнут на њену храну, и што ми је док сам с њом, угађала у свему, ја сам све мање одлази од ње. И као будала све више посматрао, и упијао убедивши себе да уз њу могу остарити и сасвим лепо проживети, а да се много и не мучим, пошто ми је све што ми је од једне женке требало било на дохват руке. Прц братац мој! Тада ме је оставила, рекавши да сам јој досадан, предвидљив; и џабе што сам, сада када сам тако добар све оно што је маштала о мушкарцу док је била мала, она не може више самном јер је гушим! Е, то ти је женски мозак, па се носи сањим! Сад сам онај стари: који их вара, туче, вређа и понижава и лепо ми је; не пада ми памет да се мењам! Оне могу само да због мене плачу; ја због њих да се смејем!” – и заврши крмак, што је гласније могао свој монолог, пробудивши остале животиње напустивши Коња и Магарца.
„Да, да у праву сте, рече равнодушно Магарац осетивши да је помало самоме себи смешан због своје скорашње заљубљености и крену према излазу из штале – идем мало да пролуфтирам главу; пуно ми је свега и свачега, хоћу да ми се слегне ваша мудрост”- те заврши своје обрачање Коњу уз благ осмех.
Магарац, као најгорим бичем ударен укопан стаде; а онда попут крилатог Пегаза излетео је потрчавши ка шуми; оној шуми пред којој је ко зна колико пута стајао решен да у њој уђе, да потражи Медведицу али пред чијом тамом и тишином био разоружан и приморан да се врати назад на фарму „Боже како се раније нисам сетио; па да медведи сада спавају, она ме није одбацила.” Имао је утисак да лети, да може све, чак да је у шуму и ако се чуло завијање вукова. „Она је тамо, она ме чека, морам бити поред ње када се пробуди!” – беху мисли које му дадоше снагу да преплива поток. Но, пред саму шуму чекали су га вукови који данима нису јели, те више од самог магарца беху изненађена кад опазише да плен трћи ка њима. Није им требло много да крену према њему. Магаре није осећало страх;уствари није ни било свесно шта ради када је утрчало у чопор и почело да се с њим туче изнадивши их потпуно, натеравши их да се мало повуку и прегрупишу. Видело је само своју Медведицу како спава испуњен пожудом да се пробуди поред ње; зато га више разбесни то што му вукови стоје на путу његовој жељи, неголи што је осећало страву да би могао бити поједен од њих.
„Људи, помагајте;вукови ми поједоше магаре – урлао је његов газда дозивајући остале укућане да му помогну – помагајте, дајте пушку.”
Драње људи додатно уплаши вукове, који се скоро сасвим повукоше ка шуми; али њих још више узбуни што је Магаре ишло и даље ка њима. Одједампут цео чопор наспрам њега стаде у одбрамбени став чекајући сада шта ће он урадити. У то се зачу пуцањ и убрзо урлик Домаћина: „ Не пуцај престани, магарца си погодио.” Кад је задихан стигао са бакљом до њега, Магаре је већ је крваво лежало у снегу имајући пред својим очима њену слику како сва у миру, љупка и насмејана спава. Све бих дао, што је имао на свету, само да сања њега.
Ох, не само да је у срцу мук,
да сам у праву, да занемим,
ох, не само да сам здрав,
да сам жив, да те објасним. – беху му последњи стихови које је изговарао у себи док су га уносили у шталу.
*
Како се приближавало прелеће, упркос повреди, магарац је био све јачи и јачи; чак се и сам трудио да што више физички ојача. С друге стране, и ако је знао да се Медведица ускоро треба појавити на појилу, немир га није напуштао. Сваким даном је био све нестрпљивији да је сретне, тако да је све мање спавао, све више певао песме, и живео у сновиђењима и сновима. Чак је видео себе као њен мужјак са којим има пород. Живео је у свом свету који је све мање имао додирних тачака са осталим живим бићима. Није му сметало, што Домаћин, уплашен његовим покушајем да оде у шуму, одмах га после посла доводи у шталу, везујући га чврсто. Из своје штале је могао добро видети које животиње долазе на појило – медведи се још нису појавили - а одлазак тамо би му само повећао патњу, јер би све одисало њом, а ње не би било. Са Коњем, које ипак некако прокљувио да је Нагаре заљубљено у неку дивљу животињу имао је договор: помоћиће му, када му то буде потребно, да побегне из штале тако да је са те стране био миран. Остале животиње, схвативши да је одлепио ради љубави, нису га ни дирали, незаинтересовано су чекали да виде шта ће се даље десити.
Пакао је почео са доласком првих медведа. Већ су данима долазили на поток, неки су се нови појавили, само ње није било. Магаре се толико узјогунило да је одбијало да иде на посао, скоро престајао јести и пити, стајаћи само поред отвора штале одакле је могло видети које животиње долазе на појило. Џабе је било што га је газда час тукао, час проклињао, да ради и једе; магарац је изубијан и измршављен терао по своме: гледао према потоку и чекао да се она појави. Песма попут ове је најбоље осликавала тадашње његово стање:
Додир ми хладан,
огањ ми самога себе греје,
и ма колико буке,
само тишина,
нема ме, а ту сам.
свуда очи,
и када нема ко да гледа,
мук,
а борба за живот без милости.
Самоме себи страх највећи,
Ти,
јер не гризеш изједаш,
влага Твојих усана,
ни месо, ни крв.
Мртав сам,
јер сам жив,
и само Ти то не треба,
убедивши себе
да се неком другом' дешавам.
Додир,
само додир је довољан
да се може дисати,
додир у мени,
ни да је хладан!
Сновиђења попут овог најбоље описује с чиме је био опседнут:
„Видео је како се поред њега буди и осећао је њен мирис као да је ту. Уживао је док је била сањива и знао је да ће бити тај дан најјаћи на свету: с њом у оку је започео дан. Шетали би се заједно или упутили на далеки пут, да иза седам гора и седам гора пронађу Недођију, обечани рај сви живим створењима, успут се додиривајући и миришући се. Случајни додир њеног тела, који су се стварно збило, још су се осећали на његовој кожи чинећи да она увек затрепери када би се сетио њих. Увече би он, уз залазак Сунце причао о својој љубави кроз стихове, не кријући се више иза давно изчезле магарице. Чак је све више сањао да имају порода, који су лепи, добри и снажни попут ње и паматни и упорни попут њега. Знао једа је за другог ово све била патетична слика, али је за њега то била једина стварност и он је уживао у њој и патио што ту јаву још није додирнуо. Ма, било где да се окренуо, било шта да је погледао, све га је подсечало на њу, а она му није ни нашта сличила.”.
Можете онда замислити тај трен када је напокон видео – била је у друштву једног мечића – а он везан и остављен сам у штали. Из све снаге крете да је позове, али му појава мечета узе дах. Срце му је тукло у устима; очи су му хтеле да излете. Мече, немирно попут веверице играло се уз њу, не дајући јој да више од десетак секунди пије воду. Но, она се није љутила на њега, само би га нежно к себи привукла шапама, језиком помиловала, те пустила да се даље игра. Понашала се према мечету како је Магаре сањало да ће се опходити прему њему. Схватио је да је странац, да јој не треба и да је сретна и без њега, а због другог створа. Спонтано је зауставио дах, оглувео и ослепео за све око себе, без мисли и осећаја. Не зна ни сам колико је то потрајало, најрадије би био да је мртав и да се никад није родио, кад зачу њакање, боље рећи покушај њакања. То га је дозивала Медведица.
Магарац из све снаге почео да јој се јавља: „Ту сам ја! Не одлази! Сад ћу ја! Не иди молим, те; само немој то! Ту сам! Не одлази! Чекај ме!”
Ма, колико се ритало, ма, колико зубима покушавало да прекине конопац с којим је био везен, Магаре је све више било упетљано. Дозивао је Коња, али га Коњ није чуо; дозивао је било кога; али га нико није чуо. Почео је и Бога да дозива:„Боже помози ми; боже молим те, а ко ће, ако нећеш ти; Боже, молим те, погледај ме! спаси ме!”Но, из тог правца се само чула тишина. Већ доста запетљан био је поприлично удаљен од отвора одакле је могао видети поток. А и умор је чинио своје, те му је глас, односно њакање било све тише и тише. Медведица схвативши да се с Магарцем ипак нешто дешава урликну да долази. Но, то је магарац једино разумео, остале животиње то схватише као напад беснила код ње, те се повукоше са појила, а људи са фарме чујући њено дозивање помислише да то Медведица због зимског сна излудела од глади хоће напасти њихову стоку, те дохватише се пушке и почеше по њој пуцати, што уплаши мало мече те оно скоћи у воду. У истом трену Магаре не знајући шта се напољу дешава са последњим атомима снаге, затрча се да би се ослободило, али само притеже канап још јаче око врата урезавши га до крви и паде без гласа. Медведица стаде као укопана. Не чувши више магаречев глас, знала је да се нешто с њим дешава, но истовремено је гледала како се њено мече бори са водом – ово му је било прво искуство пливања и још је било доста не сигурно. Такође, и ако доста удаљени, да би је могли озледити, људи су више из страха него ли из потребе пуцали у њеном правцу. Погледавши још једном ка штали, Медведица ипак крену ка мечету које је и само некако допливало до обале, те се уплашено одмах затрчало ка шуми. Она одмах потрча за њим више се не осврчујући иза себе.
Коњ који је са Домаћином пристигао после петнаестак минута у штали, виде Магаре како сво упетаљно, без иједног покрета, осим откуцаја срца, животари; и како газда ослободивши Магарца свих веза поручује сину да је време да га продају Циганима који са чергом пролазе поред њихове фарме. Схвативши каква судбина чека нашег јунака, који је безвољно буљио у једну тачку не дајући знакове да је било чега свестан, Коњ, када је изашао Домаћин из штале, приђе Магарету и свом га снагом удари са обе задње копите усмртивши га на месту. Крмак запрепашчено погледа у правцу коња који само добаци:
„Јебала вас сва памет,
разум и мудрост овога света,
ако љубави немате,
ако због ње нисте кадри
да горите, сагорите.”
„Ти ћеш да ми кажеш.”– одговори му крмак и оде да се ували у блато.
Тад се проломи урлик медведа или њакање магарца из правца шуме, о томе се још воде расправе и ако је то слично као бабе и жабе, да се учини свим животињама, и на појилишту, и на фарми, да је бука излетела из хиљаду грла. Коњ, тада једини баци поглед на Магарца, из чијег мртвог ока потеће суза, у којој се могао расазнати лик Медведице.
(крај)
31.VII.2009. лета Господњег
Испричана прича
Испричану причу причамо опет
да испричани не будемо,
испричана прича испричала није,
причу испричану;
испричати се због тога,
нити жеље, нити љубави имамо!
И испричану причу
причамо опет ...
*
Лажи
Нема веће лажи
од истина које не боле
од пријатеља који вас подносе
од љубавника који вас воле
и од чутње
да то као казну
на коју немате опрост
не осећате!
*
Хладна ...
Хладна је као моја гордост
није сама себи довољна
треба јој мушкарац
да мушкарац буде
Увек иста
свима блиска
свакоме далека
себи самој
неосвојива тврђава
О, Боже колико ми је слична
изгубљено рођењем моје Ја
у Недођији збогом-отишла!
*
Кукавица
Волим те,
без тебе не могу,
сујетне су моје речи;
немам храбрости
да Ти, Он(а) дотакнем
и Ја ми је стран,
бол је моја Утеха,
угодно је бити кукавица!
30.VII.2009. лета Господњег
Магарац и Медведица
(I део.)
Био једном један Магарац; као сваки магарац представе није имао да је магарац. Знао је само да на небу нису звезде, већ само вест да су некад постојале, видео је да су сити најгладнији, највише се наслушао оних који нису ни били свесни да причају, и једио се јер је дато многима све што је сањао да њему припада. Све у свему, типично за магарца.
Но, он није био обичан магарац; он је био песник и на то је био поносан. Ниједна животиња у његовом окружењу није поседовала тај дар, многе и да су га имали не би знале шта радити са таквим талентом. Због тога је Магарац само себи рецитовао своје песме, сматрајући да је то природно, барем онолико колико је нормално то што још није био са ниједном магарицом, да би с њом имао мале мгариће. Не зато што их није још упознао, већ зато што му је код њих увек нешто сметало: једана је имала превелике уши, друга би, када би била поред њега, само њакала, трећа је имала више бува него он, с четвртом никада није знао да ли је с њом у друштву или се уопште познају, пета је била превише млада, шеста превише стара и итд. Није ни чудо што је, када би се све животиње недељом или празницима одмарале на фарми, он све чешће остајао напуштен: магарећи род је заборављао да он постоји, а њему баш и није било претерано стало да се са њима дружи. У светлу тих околности, драги читаоче, започиње наша прича.
Поред фарме, на којој је живео наш јунак, из оближње шуме, текао је поточић са најбистријом и најсвежијом водом у читавој земљи. На том потоку, на самој граници између шуме и ливада, повремено, најчешће кад се још није подигла јутарња магла и док осим петла на фарми још није нико био будан, долазио би магарац да пије воду. А пошто не постоји ниједна добра ствар на свету која може бити сакривена, на том појилишту, у то време пристизале су и друге животиње, жељне да у миру и без страха угасе ноћну жеђ и прикупе снагу за нови дан. За разлику од магарца све су оне потицале из шуме: брзоскочни вечитоплашљиви ушати зечеви разних боја чија је једина брига била у животу да се што пре наједу, напију и размноже пре него ли постану нечији плен; брзоудне, живахне, црвеносмеђе, дугорепе веверице, неспособне да су бесне, да буду на једном месту више од пар секунди, сналазећи се боље у висинама, у дрвећу, неголи на тлу; златножуте куне са јаким и снажним ногама и ноктима са којима дуго, немилосрдно и упорно прогањају плен, попут веверица и зечева, а за чије крзно људи су у стању да дају и по две краве; црнобели, углавном слепи али изваредног мириса сваштоједни јазавци који углавном проводе живот у групама, у мараку, под земљом, до краја живота међусобни странци; кичменоснажне за тло чврсто приковане склоне мимикрији змије које подносе туђе присуство само кад лове плен; рђастоцрвени и кестењасти сиви, складно по целом телу грађени срндачи и срне, са витким дугим ногама с којима грациозно ходају, скачу и пливају, стално у центру нечије пажње; и њима по коституцији и плашљивости слични јелени и кошуте чија је снага и лепота пре долазиле из онога што су носли на глави неголи што су у њој имали; црне с плавкастим одсјајом интелигетне али веома бучне вране, што су стално скупа, међусбно одане, но, често досадне и напорне за све остале животиње; господари висина и неприступачних литица горди орлови који се нису бојали никог нити су способни за дружење са другим животињама; сиви и чопорни, увек ради за игру и лов вукови, страх и трепет целе шуме; дугоноги, великоушни, брадати, тамносмеђи рисови, углавном сами и дивљи, никоме потребни; и мрки, густокрзни сваштоједни медведи, којих су се и вукови чак плашили, али чијег присуста, када били сити, ни зечеви не би се бојали већ би гледали да буду што ближи њима.
У таквом друштву, наш Магарац је све чешће пијо воду и пријатније се осећао, неголи на фарми. Можда и зато, што је осећао да је у односу на све те животиње ипак он нешто посебно. Једини је био домаћа животиња, једини је могао гасити жеђ и ван тог потока, и једини је од свих њих он био магарац.
Полако су почеле да му прилазе друге животиње. Наравно, прве су биле вране. Али авај, џабе што му је то у почетку годило – слетевши на његова леђа таманиле су буве и паразите који су били око њега и на њему – када су непрестано скичале и скичале, не дозволивши му да им се ниједном обрати. На крају биле су већа напаст неголи штеточине које су таманиле. Убрзо је променио место одакле је пио воду, гледавши да буде што даље од њих.
Следеће су биле веверице. Но, са њима није успоставио контакт: дражесне и фине вртеле су се крај његових ногу стално га гледајући као да је он разлог зашто су тако сретне. Па, ипак чим би се сагао да би са њима започне разговор, оне би још хитрије побегле ка дрвећу остављајући га самог. Са кунама је било мало другачије. Оне су се њему свиђале, годила му је њихова одлучност и упорност која је бар било толика колико је њихово крзно било прелепо. Међутим, куне за њега нису мариле. Пролазиле су поред њега као да није ни постајао. Контакт није био успостављен ни са зечевима. Био им је одвише стран, да би ризиковали да су у његовом присуству.
Тек са јазавцима је успео да успостави какав такав однос. Брзо су научили да поред њега пију воду. У паузама би застали, окренули би се ка њему и чутке би га гледали стално миришуићи ваздух који је из његовог правца долазио. Он их поздравио, они су климнули главом, он је додао како је баш дивно поред потока, они би и даље климали главом, он је даље причао, они су и даље покретима главом потврђивали шта им је казао и на тај начин, сваки следећи пут се продужавао њихов разговор. Змија, која стицајем околности било увек ту близу и даље би наставила непокретно да лежи неизантересована, ни да им нападом својим прекида разговор, ни да им се придружи у часкању. Али су им се зато брзо прикључили срндачи и срне, јелени и кошуте, који су испрва, стојећи поред њих, разговарали између себе, а онда би се и они, један по један, обратили јазавцима. И ако се ниједном нису директно окренули ка магарцу, он је ипак био задовољан: кад би он започео неку причу сви би они зачутали – слушали су га. Вукови који су редовно чопоративно силазили поред потока и по који рис нису се прикључивали овој новој дружини. Помало затечени са новом ситуацијом, са оклностима да су и зечеви пришли овој скупини дозволивши све чешће себи луксуз да стоје на две ноге стално вртећи главу од говорника ка говорнику, вукови су и сами све више биле опуштени све више играли између себе, док су рисови све дуже ленствовали поред воде. На крају чак су и орлови, у односу на групу која је стајала око магарца, све ближе почели пити воду, заједно са медведима.
Попијмо браћо, попијмо сестре,нек' нам живот кроз вене протече;
нека се чује, нека се зна,
ми смо дружина весела!
Настаде тајац. Нико то од никог није очекивао, поготово не од магарца. Њега распали још више тишина, јер је осетио целим својим бићем да је први пут у животу, са оним што је најлепше у њему допре до других животиња, да ће бити примечен, издвојен из гомиле, да ће се о њему причати. Поче зато још гласније певати нову песму:
Кол'ка је ноћ, дан је још дужи,
кол'ко је туга радост је већа,
када сви запевамо,
живога Бога прославимо!
Граја се поче дизати; наравно прве су се чуле вране, затим и веверице; и по кој се зец поче дизати глас. Магарцу се дојми да му још мало треба да их све распали, те започе трећу песму из петних жила до пуцање гласа:
Дуга је ноћ заспати не могу,
срце ми лудо, лудо бије,
дах ми краде на уста ми излази
срце ми због ње немирно, живо!
Кад је испевао и трећу песму, остаде скоро без гласа, насупрот осталих животиња (чак су се придружили томе и орлови и змије), које су се смејале на сав глас. Њихова вриска и дрека узбуди и животиње на фарми, који се почеше све гласније јављати због знатижеље. Магарац све време док је певао није приметио једну најосновнију ствар: магарећи језик само донекле разумеју коњи, срндачи,кошуте и свиње и ниједна друга животиња. Тако да је његово певање уствари беше све јаче и јаче њакање, које је било додатно накарадно са његовим изразом лица док је покушава да што непосредније допре до срца сваке животиње. Збуњен и не знајући зашто је испао Глупи Август поче се полако повлачити од воде, излазити из дружине. Остале животиње и ако су причале свака свој језик неразумевајући се, добро су се забављале имитирајући га како пева и непримечујући да магарац више није међу њима.
Повлаћећи се уназад, више збуњен неголи тужан, са лицем на којем осим живих очију и спутених ушију све беше мртво, он удари у нешто огромно, длакаво и меко. Окренуо се и престрашио. Испред њега је стајала Медведица – велика и јака у најбољим својим годинама.
Очима му се насмешила, тихо му пришла и помирисала га док су му још клецала колена. Но, наше Магаре нагло подиже главу показа зубе помисливши у себи:
Е, па скупо ћу кожу продати.
Ако сам као магарац живео
као магарац не морам завршити;
боље је и мечки занимација,
за зубе, десни бити,
неголи мрав који се пред свима склања!
Мечка, ко да је знала те његове мисли, само се од његово очеша својим телом, прође поред њега и после пар метара окренувши се према њему, накрививши мало главу у страну сва насмејана поче пуштати гласове, који и ако су били медвеђи, магарац је био убеђен да их је сасвим добро разумео:
„Еj па ја сам потпуно затечена са твојим стиховима, који су прелепи наравно; мого би и други пут да још нешто изрецитујеш”. Затим се окрете, не очекујући магаречев одговор те се полако запути ка шуми. Магарац је немо посматрао све док му се није изгубила из вида изненађен да су медведице у стању да грациозно ходају попут срна и кошута које од тада све мање и мање примечивао. Да не говоримо о кунама.
*
Наредних дана наше Магаре је користило сваку прилику да изађе на поток. Наравно, не да би гасио жеђ већ да би што боље упознао Медведицу; остале животиње које су се и наредних дана смејале када би га виделе, и покретима показивале да бих опет биле раде чути како он пева, све је мање примечивао. Полако све је даље од њих пио воду, тако да је опет био усамљен на појилишту, стално напет у ишчекивању да Медведица се појави из шуме. Но, она није долазила данима, што је више убрзало рад његовог срца и појачавало његову машту. Зато се не треба чудити што је радећи на имању, носећи разне терете путујући данима или излазећи на поток певао свакодневно у себи своје нове песме; било их је толико да је могао објавити збирку. Није их све памтио, ипак је он био магарац, сећао се тек пар стихова које је понављао као молитвену мантру:
Не дозволи да си сан Можда те није ни било Где да одем,
приђи, додирни ме само игра сена где да пођем,
буди крв и месо ти! у души мојој. а да опет ниси ти.
Пар пута ношен огњеном жељом прилазио би на појилу осталим медведима, с надом је ипак погрешио, да је она ту међу њима, само да се нису препознали; по правилу такви су се сусрети завршавали тако што би се неки медо окренуо љутито према њему, показујући зубима и шапама зашто је медвед, те је наше Магаре повлачећи се спуштеном главом и дрхтавим ногама одмах било свесно зашто је магарац.
А онда, када је почео губити наду да ће је икада више видети, приметио је како стоји на самој ивици шуме. Хтеде најаће што може да је дозове неким својим стихом, но сетивши се брзо да ће то бити у обичајно њакање, стаде; имао је осећај, и ако је стајао са стране у односу на остале животиње, да све оне чекају да се опет огласи, па да се почну смејати на сав глас. Инстиктивно је спустио је главу као да пасе, а онда посрамљен због свог чина хитро је подиже; но ње више није било. Ма колико се трудио, погледом јурио, мењао место одакле је пио воду, прилазио осталим животињама, у једном трену је чак пришао самим вуковима и замало згазио змију, ње није било ни у траговима; као да је никад није ни стајала на само стотинак метара од њега. Одлазећи назад ка фарму бацио је поглед још једном ка потоку, животиње су мирно пиле, неке долазиле, неко одлазе, као свако јутро; осећао је да већина њих не би ни приметили кад се не би појавио сутра.
Тих је ноћи непрестано њу сањао. Како се опет појављује, тамо где ју је последњи пут видео, како јој хитро прилази, упркос осталим медведима, како успут и ког вука закачи копитама, како се радује што га види, те заједно са њим одлази до ливада где проводе цео дан. Слична је имао и сновиђња преко дана. Све у свему, јадано наш Магаре постаде полако свесно да се заљубљује у медведицу. Можете тек замислити његову срећу, када се појавила једнога дана на појилу, тик поред њега, главу спустивши ка потоку, баш када је намеравао отићи одатле. Гледао је, не испустивши глас, не осећајући ништа, немајући ниједну мисао у глави – тотално празан и укочен. Када је угасила жеђ, подигла је главу, окренула се ка њему, пришла му опет га омирисала и рекла му медвеђим језиком који је он у целости разумео несвестан да то није нормално:
„И; могу ли чути неки нови стих?”
„Срце жедно љубави жељно,
љубе нигде у оку нема,
срце чути, срце пати,
љубу љиби други неко - одговори јој он ни сам не знајући одакле су дошли ти стихови.
„Лепо је бити заљубљен.” – реће му гледајући га право у очи. Учинило му се у трен да је једва зауставила сузу. Њен одговор га поврати и он опет беше свестан себе у себи. Понудио је, ако има времена да прошетају заједно; она пристаде и они пратећи поток полако су се удаљавали и од шуме и од фарме. Остале животиње су и даље наставиле да гасе жеђ непоказавши ничим да се нешто необично десило.
Он је, одговарајући на њена дискретна питања изврћући истину, говорио све директније о себи: како је годинама заљубљен у једну магарицу, како јој не зна прићи, како је због ње постао песник, како му је срце годинама лудо и да више не зна шта да ради са собом – да је себи самом највећи странац. Медведица га је све време чутке слушала, повремено дотачући га својим топлим телом не слутећи да га тиме још више раздражује и да он уствари углавном открива своја осећања према њој кријући се иза магарице која је уствари постојала и због које је стварно пропевао али којој одавно није испевао ни једну песму и која више не живи на његовој фарми. Тако сакривен почео је све више да рецитује, да се осећа слободнијим и јачим. Имао је осећај да је могао носити се са чопором вукова, да је могао сваком медведу изаћи на црту и сваком човеку рећи не и да му најзад сан постаје јава. Толико се био занео да није ни приметио да су се вратили на појилиште, да је време да се растану, а да он није сазнао ништа о њој. Било му је криво, проклињао је себе што је глагољив и себичан али јој се није извинуо. На растанку Медведица му реће , да бих га радо још који пут видела, даје сретна што га је таквог упознала, те ако хоће да је види нек долази предвече пошто тада углавном силази на поток. Магарац би још пресретнији – не само што га је хтела видети – већ зато што је разумео зашто је тако дуго није видео: у различито време су долазили на појилиште. Док му се губила из погледа нестајући у шуми, уживао је гледајући је док хода: елегатна попут кошуте, гипко и дубоко сигурна у себе, без страха од било ког, ступала је као лавица. Пре него што се окренуо ка фарми, подигао је главу склопио је капке задржавајући слику њенога хода што дуже испред својих очију; желео је да ту слику и док спава има пред собом.
*
И од тог дана нашем магарцу живот постаде толико занимљив да је ушао у причу, коју вам и ја сад препричавам и која ће се још вековима селити са усана на уво и назад.Песме попут ове нису му силазиле с а срца:
Ој, љубо, ружо румена,
пођи куд' те душа вуче,
па у моје дворе стигни,
на срце ми образ мети,
медно лице огањ живи,
мојој души живот вечни!
Но, сад се више њих није стидео. Певао их је на сав глас: радећи на фарми, одлазећи на поток или дружећи се са својом Медведицом. Наравно, још није имао храбрости да јој призна, да је све те песме спевао њој. Вадећи се на ишчезлу магарицу удварао се Медведици све се надајући да ће она једном прекинути све, рећи му како зна да ју воли и дати му до знања да ни она не може без њега живети. Али она му то никада није рекла, увек га пажљиво саслушавши до краја, стално насмејана и тужним погледом у очима који је магарац хтео одгонетнути, но никада не успевши због своје приче, пошто ни себи није дао времена да пита њу нешто о њој. Због тога се увек горко кајао, када би се растајали, убеђујући себе да се то више неће поновити, па, ипак никада није одржао реч.
Такво његово понашање прво покрену, а затим повећа интересовање животиња према Магарцу. Нису му се више смејали већ су зачуђено чутали ишчекујући да ће се магарац кад тад излајати. Све је више расла фама око понашања Магарца, пошто ниједна магарица није живела нити на фарми нити у њеној близини. Још више су били збуњени с тиме што се Магарац није ни с'ким дружио осим повремено са својом Медведицом, што је било само по себи за неповеровати. Са таквим осећањима у себи, понашањем и атмосфером око себе Магарац дочека јесен, а да и даље ништа није знао о њој.
Једном, пред сам почетак октобра Медведица му на растанку реће да не зна када ће се следећи пут видети, пошто збох долазеће зиме има да одради доста посла. Магарцу то беше мало криво, но није се претерано узнемирио због тога – није му ниједном речју споменула да не жели да га више виђа. Растали су се да се нису само договорили када ће се тачно опет видети и ништа преко тога. Магарац је настављао и даље да предвече долази поред потока али Медведица се ниједном није појавила; чак убрзо више нити један медвед.
Живот му се полако претварао у пакао. Мирис њеног крупног али меког тела којег је знала да остављала чешајући се од разна стабла још дуго је био присутан у ваздуху; магарац је одлазио ритуално до тих дрвећа у повратку са појила не желећи да крене на починак, а да нема траг ње у себи. Слика њеног осмеха, погледа којим га упија целог и једва приметна суза која тек што није кренула низ њен образ стално је лебдела испред његових очију чинећи све више да је у његовом погледу свет само тренутна игра сенки. Њен глас је толико био присутан између његова два увета да је остале гласове сводио на један тон. Све у свему, што је дуже није било то је више био испуњен с њом. Пред крај јесени та обузетост га толико захвати да одлазећи до појила све мање је гасио жеђ, а све дуже је стајао поред шуме и песмама дозивао Медведицу. Само сад остале животиње све више су разумеле његово њакање, те су чак и вуокви били упознати са магаречовом тугом остављајући га на миру. Сасвим разумљиво; да ли у животу постоји веће казне него кад вам срце излуди због љубави, изгубите разум, и време сведете на чекање неког ко неће и не уме доћи. Да, управу сте, само Магарац може себе довести у такво стање!
(крај I дела; наставак у чланку 31.07.2009. лета Господњег - блог није кадар из једног дела да објави целу причу)
28.VII.2009. лета Господњег
Aл'ниједна Ти није
Неке су Жене лепе
у старости даме
неке су Музе
Нимфе заносне
неке си Диве
недодирљиве снене
а неке горде
усуда Господарице
али само рад' Тебе
ја трнем сав венем
али само рад' Тебе
ходаш а срце застајкује
гледаш и очи ослепе
причаш и уши оглуве
додирујеш и још сам увек дете
Неке си циганке
дивље фаталне
неке су мачке
миле неверне
неке су љубе
све душе
тела ватре
неке су сестре
блиске драге
ту су не одлазе
али ни једна
ни једна Ти није
све су Ти биле
и пре него што сам знао
за Те!
*
Тигрице
Што ме више разумеш
знаш ме мање,
у мени си огањ,
поред Тебе сам лед;
мирис твога тела:
аветски ми нектар,
страст мог самољубља
и свих истина лаж.
На почетку реч беше
што заћутити не хтеде,
не уме,
ребро сам ја твоје које се,
иза јабуке, у змији крије,
ад некрви,
само аветна слика је
твоме месу туђ:
сан који себи самом
на продају нудим!
Тигрице!
Тигрице!
Тигрице!
Ко због Тебе заплакао није
смех му је стран,
ко од Тебе утекао није
себе спознат' неће
и ван утробе у дупљи је:
живот је вртешка
на којој се ни завртео нисам,
а да ти дете,
већ Твоја кривња био,
свих Твојих сласти сласт!
*
Земља се тресе:
у оку ћеш ми бити,
додирнут' ћу те.
27.VII.2009. лета Господњег
Љубав
Да ли је љубав када те одбаци она коју волиш,
да у мраку напуштен самога себе једеш;
да ли је љубав када дрхтиш, патиш,
самоме себи тамница најгора;
када самога себе разапињеш,
разапет њеном тишином,
без права на жалбу ради свих греха
које ниси починио, осуђујеш се,
када Бога молиш и проклињеш у исто време.
Да ли је љубав
када оној коју волиш бол наносиш,
не умеш јој прићи, радост бити,
када плачеш и смејеш се,
проклињеш и благосиљаш,
све то радиш у истом трену;
када си у другој, а водиш љубав
с оном која баш то од тебе неће,
када ти је радост туга,
а за миловања си у Недођији.
Да ли је љубав када си самоме себи недоступан,
пред њом до досаде огољен,
са роком трајања до њеног позива;
када се питаш, а немаш одговор ни на једно питање
и молиш се, а није ти услишена ниједна молитва,
када више стрепиш од тишине,
срџбе се њене надајући.
Да ли ико недирнут може волети,
ко је остављен, кога нису хтели,
икада волео,
да ли је љубав када мериш све својом тугом
захтевајући правду:
да си њена срећа, немир и јецај!
Да ли ...?
Да ли ...?
На то можеш ми само ти одговорити,
ја се могу само надати
да ћу од Бога измолити радост;
да пљујем на туђу срећу,
урлајући да за срећу не треба заслуге имати,
да не покушавам више жене разумети,
како би ме оне успеле преживети,
и да се надам да ћеш свуда бити,
а да сам ја у Теби,
плод утробе Твоје!
26.VII.2009. лета Господњег
Ко си?
Ко си?
Сва трагедија света скупљена у овом питању?
Ко си?
Питање постављено себи самом;
постављено другоме,
да се не да одговор.
Ко си?
треба храбрости да се покуша на ово одговорити,
треба лудости да би се устрајало на том путу.
Ко си?
Ко си?
Ко си?
Ни тишина није прихватљив одговор,
она нам једино преостаје,
на њу једино не можемо пристати!
Ко си?
*
Тишина
Ако хоћеш некога да повредиш
само га тишином сарани.
Ако ноћима лута тражећи од Бога
оно што зна да неће добити,
лаже га, да не би,
ђаволу душу продао
да би био с' Тобом,
диже Вавилонску кулу
до твог јутра када се будиш,
убеђен да ће све језике
Твога срца причати;
и ако још много тога
ради и јесте,
Ти га оћути, изћути,
јер шта ће Ти будала
која би да Ти украде дане
који се не сећаш,
не дозвољава да ти је љубав
пуко отаљавање физиологије ради,
неспособан да га истинама објасниш,
у фиокама свакодневнице сместиш.
Ако неко проклиње себе
што кад воли пати,
вољеној бол наноси,
препире се са истинама,
да су, тврдећи, највеће лажи,
а онда као размажено дете
цвили и плаче
целом се свету подсмевајућу,
уновчујући све своје среће
за трен да Те види,
да осети Твојих бедара сласт;
и ако је још много тога
ради и јесте,
Ти га прећути, оћути,
јел у животу шта ће Ти кретен
који Те воли уместо осваја,
коме си разлог да постоји,
срце му куца Тебе дозивајући.
Ма, ако хоћеш да неког повредиш,
само га тишином сарани,
и буди без бриге:
спаваћеш мирно
док он са самим собом блуди,
по папиру или ко зна како,
зар је уопште то битно;
само ти ћути,
тишином га 'рани...
*
Желиш - ето ти разлог.
Не желиш - ето ти изговор.
25.VII.2009. лета Господњег
Хоћу
Хоћу сада,
хоћу све,
ако не сада,
а када!
Када огањ прође?
*
О, Боже како си крхка, нежности жељна,
у своме осмеху недирнута,
и сад, када ради друге огњим ја,
у срцу ми још дивљакуша.
Променила ниси се,
у оку туга издаје те,
презиреш да вољена ниси,
да без тебе може се.
И даље чутиш о себи
о другоме причајући,
неизговорене рећи су
у завери са тобом,
истинама лажеш све,
чак и себе,
као мачка бежиш и враћаш се,
неспособна да те напусте.
О, Боже како си крхка, нежности жељна,
Променила ниси се ...
*
Долазе четрдесете,
убрзо педесете,
а стижу и нови клинци,
који никада ми нећемо бити!
24.VII.2009. лета Господњег
Све што се
у љубави помисли,
истина је,
али се збило није.
*
Искрена песма
Склапам очи:
ил' те волим,
ил' се са својом душом рвем.
Ти се облачиш као дечкић
и предивно се смејеш;
не могу поднети
да ти центар света нисам.
Нијансе беле и плаве боје волиш,
и штиклице не носиш;
уживам да те слушам
и бедрима сам опседнут твојим.
На леђима грбу правиш и одлучно ходаш,
љубоморна си,
и то ми се до лудила свиђа,
као и говор твојих шака док збориш.
Када се састајем растајемо
ти прва усне нудиш,
жудиш да ти играчка мушкарац буде,
и то изазива да те кротим.
Склапам очи,
да више не знам:
ил' те волим,
ил' се са својом душом рвем
па, због тога патим,
бол ти наносим.
*
Изазов
Прихватам изазов.
Своје ћу страсти у пристојност обући,
само да те видим,
и онда нек' нам је Бог на помоћи:
да не будем разуман,
а ти огањ!
23.VII.2009. лета Господњег
Немој ме очутати
Немој ме очутати.
Прокуни ме, опсуј ме, повреди,
само ме немој тишином казнит',
већ су ми секунде године,
минуте доживотне робије.
Немој ме очутати.
Рекла си ми једном:
„Човек мора бити хедониста,
иначе, чему живот”.
Послушао сам те:
ја обожавам тебе.
Рекла си ми једном.
И додала си:
„духовно је дивно али ни физичко
ништа мање дивно није ...”.
Сад преклињем Бога
да си искрена била.
И додала си.
Па ипак:
„Ја ћу те очутати,
савршен ћу бити”.
не могу поднети
да те моја срећа унесрећује.
Па ипак.
Немој ме очутати.
Прокуни ме, опсуј ме, повреди,
само ме немој тишином казнит',
већ су ми секунде године,
минуте доживотне робије.
*
Све што сан није, сан је.
*
Више
од твоје тишине боли
бол
да сам узрок твојих боли
Преклињем те
од те ме
болести излећи
22.VII.2009. лета Господњег
Теби
Ти спокој чекаш,
но, у љубави правде нема,
с ким у миру проживети можеш,
без њега се и могло;
како тело што у самоћи дрхти
бити може разумно!
О, љубљена жено,
и лед ватра отопи,
но вода је згаси;
само да те неокаменим
од мене не тражи,
одвише си жива,
да бих мртав био!
*
Хтела је ...
Хтела је да небо буде плаво, ливада зелена,
да дању буде Сунце, а ноћу звезде;
ја сам певао да то још очи моје нису виделе,
и да ћути о свему што бих хтео да чујем.
Не знам да ли је због тога плакала,
стрепео сам и жудео да јесте,
молио Бога да ме се опет сети,
и проналазио по соби
мирис њеног тела месецима стар.
Сада,
ударам главом о знојави зид,
никако зид да схвати зашто сам жив,
идем ђаволу душу да продам,
ни да платим не жели ме,
а само је,
хтела да небо буде плаво ливада зелена,
да дању буде Сунце, а ноћу звезде ...
Да сам,
шта ове три тачке значи знао,
на срцу би ми сањала сада!
*
Зашто Бога нема, тамо где га тражимо, нити нам треба кад нам се јави?
(Из драме„ Кад су богови умрли, а Бог се није вратио” - Сурови)
21.VII.2009. лета Господњег
Ја њему требам, теби не требам. Он јесте первезан, ја знам да ме вара, али се он мени враћа, без мене не уме. Требам му као што детету треба мајка. Све што њему треба, ја му могу дати и пружити, баш због тога што није као ти. Теби ја не требам. Ти не волиш мене, ти волиш да волиш мене; ја сам ти потребна да бих ти патио; или како ти волиш рећи:„ да у себи себе спознаш”. Ту нигде нема мене. Мене ти ни не познајеш – која је моја омиљена песма, какве ципелице волим да носим и слично. Убеђена сам да на тај начин о мени никад ниси размишљао. А да не причам, да никад ниси био способан, да када си самном, осетиш шта ја осећам. Чак и према теби. Верујми било је тренутака када сам ишла ка теби да ти се дам, на најбестиднији начин, када сам о томе и сањала. И како се то завршавало: твојим мудровањем и пристојним дружењем. Пристојност! Мили мој, нема веће увреде за жену него да се с њом буде пристојан. Ја сам пре свега жена! И то хоћу осетити целим својим бићем. Да будем додирнута, сва испуњена! Не требају ми јалова мудровања већ страсти због којих ћу излудети!Имај ме прво, сву ме освојио, па онда самном у песми љубав води!
(Из представе„ Кад су богови умрли, а бог се није вратио” - Сурови)
*
Боже, нека заболи,
не дозволи да разуман јесам,
радије ћу да поједем себе,
паразит самоме себи да сам,
него мудар попут леша,
у тишини спокојан бити.
*
Жено!
Пакао си ми,
преко којег до раја долазим.
*
Из дубине душе,
заваљен у блато,
извиру сећања:
мажени дечак,
на женским грудима
у потрази за мајком.
Твоје су га руке миловале.
19.VII.2009. лета Господњег
Посвећено једној музи,
која ме опет из мртвих подигла!
Болујем.
Хвала Богу опет сам жив!
*
Неухватљива је
Када ходи,
дах ми застајкује,
када прича,
тутњи у ушима срце,
у њеним очима
слобода је моја,
у мени је она,
неухватљива је.
Она је храбра,
и кад' је тужна плаче,
мушкарце воли
и презире жене,
она је насмејана
и бол не крије,
спашава свет
и бежи од себе.
И кад' спавам
у срцу ми будна,
сва моја мудрост
лудост ми тада,
када је не видим,
ја сам слеп за сваког,
када је не чујем,
ја не чујем никог.
Она је лепа
како ниједна није,
многи од ње радост просе,
она је жена
од крви и меса,
да додирује додирнута
обожава да је.
Па, ипак чутим,
да је не повредим
стално се бојим,
и мисли ми дивљају
у грудима вриште,
да је,
варам са собом
то одавно зна,
па, ипак чути,
у осмеху,
са сузом сва!
*
Бол
Бол, мира ми не даје,
срце јој откључати не знам,
радост њен да јесам.
А бићу:
Веран мачор, џукела умиљата,
свиња уредна пристојан мајмун,
лав праведан суптилан слон,
благодарна змија кукавица храбра,
ма, и са Богом бит' ћу на ти,
само да сам јој осмех,
мисао луда!
И:
Стићи ћу метак намењен другом,
избројати стопалом пут до Сунца,
у морским планинама пронаћи себе,
убедити песнике да је немир свима,
само да јој у срцу право славан будем!
Па, ипак:
Бол ми још не даје мира,
што ће због мене бити тужна,
међу свим женама у песми једина!
*
Горда песма
Идем ногама туђим,
гледам очима страним,
чујем као да сам глув,
себи самом због себе сам гост;
и нека благодаран јесам,
међ' милијардама једини жив.
Са ђукцима жеђ у бари гасим,
са пацовима глад на стрвини ситим,
и ништа ме не може убити!
О, Боже, да мудраци знају,
како се осећам сад,
сви бих своју одбацили сујету,
горди би били као што сам ја!
