21.VII.2009. лета Господњег
Ја њему требам, теби не требам. Он јесте первезан, ја знам да ме вара, али се он мени враћа, без мене не уме. Требам му као што детету треба мајка. Све што њему треба, ја му могу дати и пружити, баш због тога што није као ти. Теби ја не требам. Ти не волиш мене, ти волиш да волиш мене; ја сам ти потребна да бих ти патио; или како ти волиш рећи:„ да у себи себе спознаш”. Ту нигде нема мене. Мене ти ни не познајеш – која је моја омиљена песма, какве ципелице волим да носим и слично. Убеђена сам да на тај начин о мени никад ниси размишљао. А да не причам, да никад ниси био способан, да када си самном, осетиш шта ја осећам. Чак и према теби. Верујми било је тренутака када сам ишла ка теби да ти се дам, на најбестиднији начин, када сам о томе и сањала. И како се то завршавало: твојим мудровањем и пристојним дружењем. Пристојност! Мили мој, нема веће увреде за жену него да се с њом буде пристојан. Ја сам пре свега жена! И то хоћу осетити целим својим бићем. Да будем додирнута, сва испуњена! Не требају ми јалова мудровања већ страсти због којих ћу излудети!Имај ме прво, сву ме освојио, па онда самном у песми љубав води!
(Из представе„ Кад су богови умрли, а бог се није вратио” - Сурови)
*
Боже, нека заболи,
не дозволи да разуман јесам,
радије ћу да поједем себе,
паразит самоме себи да сам,
него мудар попут леша,
у тишини спокојан бити.
*
Жено!
Пакао си ми,
преко којег до раја долазим.
*
Из дубине душе,
заваљен у блато,
извиру сећања:
мажени дечак,
на женским грудима
у потрази за мајком.
Твоје су га руке миловале.
