22.VII.2009. лета Господњег
Теби
Ти спокој чекаш,
но, у љубави правде нема,
с ким у миру проживети можеш,
без њега се и могло;
како тело што у самоћи дрхти
бити може разумно!
О, љубљена жено,
и лед ватра отопи,
но вода је згаси;
само да те неокаменим
од мене не тражи,
одвише си жива,
да бих мртав био!
*
Хтела је ...
Хтела је да небо буде плаво ливада зелена,
да дању буде Сунце, а ноћу звезде;
ја сам певао да то још очи моје нису виделе,
и да чути о свему што бих хтео да чујем.
Не знам да ли је због тога плакала,
стрепео сам и жудео да јесте,
молио Бога да ме се опет сети,
и проналазио по соби
мирис њеног тела месецима стар.
Сада,
ударам главом о знојави зид,
никако зид да схвати зашто сам жив,
идем ђаволу душу да продам,
ни да платим не жели ме,
а само је,
хтела да небо буде плаво ливада зелена,
да дању буде Сунце, а ноћу звезде ...
Да сам,
шта ове три тачке значи знао,
на срцу би ми сањала сада!
*
Зашто Бога нема, тамо где га тражимо, нити нам треба кад нам се јави?
(Из драме„ Кад су богови умрли, а Бог се није вратио” - Сурови)
