26. II. 2007. године Господње
Добро јутро Београде!
Време је да се сетиш све што си спавањем хтео заборавити.
Сви који волите себе пустите да и то други учине за вас - можда ће вас мање искварити.
И сви ви који презирете себе замолите друге да вас у томе замене - начиће се већ неко ко ће вас због тога заволети.
Данас је и онако понедаљак, дан због кога нам је пресела недеља.
Зато неочајавајте, увек ће испасти неко ко од вас рђавије ради, без обзира шта да сте започели.
*
Јуче, размишљајући о себи завапио сам: „Боже одустао сам од Тебе; сада Ти не дижи руке од мене, јер шта нам друго преостаје.”
Данас, гледавши оног кога треба да молим закључујем: „Постао сам све што сам хтео да моји непријатељи буду, и то им нисам опростио.”
А сутра ћу о свему томе да чутим знајући: да сам се плашио оних који се нису мене бојали, жудећи да од мене сви стрепе.
Одувек ту није било тајни: живот песника коме су жене порази започиње и завршава се на длановима.
Све остало су патетичне лажи на којим велике истине почивају!
*
Велике истине нуде се малим људима који незнају шта ће с њима.
Није то ништа чудно: ни велики људи не умеју изаћи на крај са малим лажима.
Добро је што је то тако.
То филозофијом чини досадном, свакодневницу прихватљивом.
Иначе би свако све знао жудећи да се убије.
*
Бити уметник, а радостан, исходи на крају патетично стваралаштво.
Бити филозоф, а успешан, на крају се завршава медиокритетством.
Зато ме јако чуди што не постоји скоро ниједан уметник, нити филозоф, који свој живот није проћердао да свет учини срећнијим и бољим.
Да стварно, сујета је најмаштовитији део моје личности; и то ми годи!
