24. II. 2007. године Господње
Слушао сам данашње вести.
Плаче ми се због судбе најпоштенијег – кука што нема власт, јер му једино то не достаје да би ја постао попут њега; засмејава ме глуп –никако не уме да сиђе са власти иако су га паметни већ одавно научили како се то ради, убедивши га да га једино могу заменити они; док ме плаше жене – хтеле би и туђим синовима бити мајке, поготово ако још никог нису родиле.
Питам се само да ли су исте вести и наши дедови слушали када су тврдоглаво остајали исти попут својих дедова, уверени да је то највећи иметак који предају својим унуцима, од рођења научених да су очеви својим оцима.
*Све што сам сањао да постанем, већ су били други.
Све што сам хтео написати, моглo се код других прочитати.
И када сам први пут љубио, неко други је био љубав.
Теши ме само да као други нисам стигао никада упропастити себе. Први су већ то за мене, ко зна како, урадили.
