Недеља, Март 25, 2007
25. III. 2007. године Господње
Mudrost je vrlina koja nas oplemenjuje, ali samo kada je tuđa.
Zato smo tako često pametni na tuđ račun .
*
Tako je lako biti mrtav, dovoljno je samo da se zaboravi na smrt.
*
Da li sam Ja ja, od pre dvadeset godina?
Da li su oni ljudi koje volim istinski oni ljudi koje sam zavoleo?
Da li nas je vreme toliko izmenilo da se više ne poznajemo, ne sposobni da jedni drugima budemo stvarni?
Da li svakim danom odlazimo bespovratno, neznajući ni kuda ni zašto, bez želje i hrabrosti da budemo nešto drugo nego što smo sada?
Da li ikada sebi postavljamo ovakva pitanja?
Neznam.
Neznam za druge.
Ali ja sam sebi juče postavljao ta pitanja, kada sam čuo da se neko ubio, koga sam voleo u mladosti.
Ne nalazim odgovor, samo osećam još uvek prazninu koja me izjeda, no sa kojom se da živeti bez problema.
P.S. Da li je to cena odrastanja na koju smo hteli u mladosti pristati?
