2.III. 2007. године Господње
Јуче сам срео свог старог познаника. Све време ме је убеђивао како одавде по сваку цену треба отићи - откако се нисмо срели све је чинио како би се овде што снажније укоренио.
Чуо сам се и са својим старим познаником који живи са оне стране баре. Много му је лепше него мени - платио је са свим оним што ће ми пречутати када се видимо следећи пут.
Тако ти је то са животом у овом сивом граду ког су упорно рушили, не сравнавши га никад до краја, и градећи га већ 10 миленијума, неутврдивши га ни данас: у њему су само дођоши староседеоци, већина његових житеља живе свуда сем у њему, а и сви који су отишли, када се у њему врате, носталгични су за оним одакле су дошли.
Јер Србин ужива да због овог града, у овоме граду пати, убеђен да ће моћи наћи овај град у сваком делу света, поготово када му позивни број не почиње са 011.
*
Највећа неправда која се може десити једном Србину: да упркос себи остане Србин.
*
Постоје пет типа Србина:
Србин - Србенда: његов разлог постојања је да рађа друге Србине.
Србин - Потурица: клет му је усуд да се родио тамо где ће да умре и ако се целог живота спремао само то да не уради, а најчешће се јавља међу најпаметнијим Србима.
Србин - Турчин: теран жељом да заборави себе, не тако је ретко је међу Несрбима баш због тога успешан.
Србин - Православац: и у себи самом је мањина, а основни је разлог да претходна три типа у опште постоје.
И Србин који је има нешто од свих претходних по мало: проклет и себи, и другима, па збуњен како да њега то баш снађе, а ни родити се није хтео.
