2.X. 2007. године Господње
Žalim današnje profesore.
Očekuju da im plata plati sva njihova zadovoljstva posla.
Učenici to osećaju, da im nastavnici još nisu izašli iz školskih klupa, te ni ne pokušavaju da nauče, ono što ih uče.
Da bi se dalo znanje potrebno je znati; da bi se znalo poželjno je odvojiti se od strasti, a za strasti neophodno je želeti.
No želja ne nastaje sama.
Ona se rađa i neguje kroz svakodnevne navike.
Međutim, put do posla, prodavnica i ekran nisu trojstvo koje nas podstiće da budemo to zašta se izdajemo.
To postajemo tek kada poverujemo da ima, i istine, i mudrosti, u onome što su nas učili drugi, što bismo da naučimo druge.
Zato molim profesore, ako bi da su učitelji, da prvo postanu osobe kod kojih bi i oni voleli da su đaci; jer nema veće plate, u podučavanju, nego imati učenike koji su dostojni nauke koja im se predaje.
*
Mudrost se ne prašta.
Ona nas podseća da nam je život posledica tuđih kukavičluka, koje dok smo pametni, tako rado namećemo drugima!
A ništa tako ne boli, no saznanje da ono što smo mogli, nismo smeli, a da ni sami sada neznamo, posle svega, od čega smo to strahovali.
*
Istine su podelile ljude;
laži su samo katkad bile sposobne da ih za trenutak ujedine.
